Iz Rusije s ljubavlju Opšte

Bajkalsko Jezero ili sibirska poezija, biljni i životinjski svet

Čuveni ruski pisac, Anton Čehov je putujući na ostrvo Sahalin posetio Bajkal, 1890. godine. Jezero ga je zadivilo svojom lepotom.

Napisao je: “Putovali smo prema Bajkalu uz obalu Angare, koja se izliva iz Bajkala i uliva u Jenisej… Obala je živopisna. Planine i planine, prekrivene šumama. Vreme je bilo neobično, tiho, sunčano, toplo. Vozio sam se i osećao sam, iz nekog razloga, da sam neobično zdrav. Osećao sam se tako dobro da je to nemoguće i opisati… Obala Angare je slična Švajcarskoj. Nešto novo i originalno. Putovali smo obalom, stigli do ušća i skrenuli levo. Ovde je već obala Bajkala, koga u Sibiru sa razlogom nazivaju morem. On je kao ogledalo… Voda je neobično prozirna tako da kroz nju možete videti kao kroz vazduh. Njena boja je svetlotirkizna, prijatna za oko… Druga obala, naravno, nije vidljiva: razmak 90 vrsta. Obale su visoke, strme, kamenite, šumovite… Sibirska poezija počinje od Bajkala, dok je proza bila pre Bajkala.”

Bajkal je jedinstveno jezero

1982. godine, Viktor Dobrinjin, istraživač Fizičko-tehnološkog instituta iz Irkutska je otkrio još jednu u nizu zanimljivih činjenica, vezanih za vodu jezera Bajkal. Ona neobično svetluca, sjaji, svetli. Treba znati da gotovo svaka voda predstavlja izvor svetlosti. Recimo, destilovana slabo svetli. Voda iz česme brzo gubi svetlucavost. Za razliku od ovih voda, bajkalska voda ima najintenzivniji sjaj. To svetlucanje može trajati i po mesec dana. Sjaj vode je heterogen i gubi intenzitet na dubini. Osvetljenost takođe opada od novembra do sredine januara.

Jedna od neobičnosti Bajkala je i broj sunčanih dana na jezeru. Ukupno trajanje sunčanih dana ovde je rekordno za teritoriju Rusije i dostiže 315 do 320 sunčanih dana u godini. Čak je i na obali Crnog mora i na Kavkazu manje sunčanih dana u godini. Ali pošto je Bajkal sav u protivrečnostima, ovo područje se može pohvaliti i gustim maglama. One se javljaju u uslovima slabog vetra, najčešće u junu ili julu. U severnom delu jezera traju u proseku 15 do 18 dana, a u južnom 6 do 12 dana.

Bajkal je jezero sa najviše endema na planeti. Da peciziramo: ne postoji nijedno drugo jezero u kome se tri od četiri vrste životinja ne bi mogle naći nigde drugde. Ni na jednom drugom mestu ne živi toliki broj živih bića, koja su na drugim mestima izumrla, čak 60 %. Zato se veliko jezero sa pravom naziva “kolevkom života”.

Na Bajkalu ima više od 2600 vrsta i podvrsta stanovnika faune i više od 1000 vrsta stanovnika flore.
Sibirski kedar živi do 500 godina. Prečnik stabla ovog drveta iznosi do 1,8 m, dok mu je visina 35 – 40 m. Poznat je pre svega po svom plodu, kedrovom orahu, koji obilno rađa na svakih 5-6 godina. Lokalno stanovništvo ga je nazivalo hlebom Sibira. Šišarke kedra sazrevaju u septembru, kada se i omlate. Zatim se orasi oljušte od šišarki i suše. Pre Revolucije, usled nedostatka suncokretovog ulja, korišćeno je kedrovo ulje. Drvo kedra je visokog kvaliteta, čvrsto i otporno na propadanje.

Divlji ruzmarin nazivaju vesnikom bajkalskog proleća. On cveta prvi u maju ili junu, dok u okolini još nema primetnog lišća i zelenila. Liči na ogromnu žbunastu baštu, prepunu gustih cvetova lila boje.

Majčina dušica raste na stenovitim padinama, otvorenim peskovitim mestima i stepskim livadama. Cveta od juna do avgusta. I nemoguće je ne uočiti ove lilkaste cvetiće na peščanim brdašcima. Ova biljka sadrži 1 % esencijalnih ulja i ako grančicu zgužvamo u ruci, stvara se postojan i karakterističan miris. Cvet biljke se sakuplja u medicinske svrhe. Majčina dušica se široko primenjuje u narodnoj medicini za lečenje različitih bolesti. Koristi se za jačanje imunog sistema, nervnih bolesti i nesanice.

Sremuš raste u gotovo svim oblastima Bajkalskog jezera. Na pijacama se prodaje u maju ili junu kada su stabljike i listovi ovog divljeg belog luka najmekši i najsočniji. U svežem obliku se koristi kao salata, kao nadev za pite, prilikom pripreme jela od mesa. Kad se od njega pravi zimnica, sitno se isecka i posoli, poput kupusa. Ima miris belog luka i pozitivno utiče na apetit.

Zlatni koren je biljka koja raste u pukotinama stena, na stenama i stenovitim padinama u gotovo svim oblastima Bajkalskog jezera. Zlatni koren deluje slično ginsengu, ublažava umor i deluje stimulativno na celo telo. Cveta krajem juna i početkom jula. Koren biljke se vadi tokom cvetanja i plodonošenja u drugoj polovini jula i avgustu, a zatim usitni i suši. Kopanje korena biljke na istom mestu se preporučuje jednom u 10 godina.

U Bajkalskom jezeru postoji 53 vrste riba, od kojih 15 vrsta spadaju u komercijalne. Najpoznatiji među njima je omul. Još je protopop Avakum, 1656. godine, pohvalio riblje bogatstvo Bajkala, navodeći među vrstama riba i ovu. Omul je jedna od najbrojnijih riba u jezeru. Sreće se i u slivu Severnog ledenog okeana, dok je bajkalski omul podvrsta ove ribe. To je riba iz roda belica. U Bajkalu žive četiri populacije omula: selenginska, čivirkujska, severobajkalska i posoljska. Najbrojnija je selenginska populacija. Biomasa svih starosnih grupa omula se procenjuje na 25 do 30 hiljada tona. Najveća dužina omula je 50 cm, težina 5 kg. Njegov životni vek je 24-25 godina.

Golomjanka je najbrojnija riba u Bajkalskom jezeru. Njen ukupan broj i biomasa su dva puta veći od svih ostalih riba koje ovde žive. Mala je, duga svega nekoliko centimetera. Predstavlja glavnu hranu za foke. Telo golomjanke je providno, a polovina se sastoji od masti. Otud se kroz njen rep može čitati tekst sa krupnijim slovima. Golomjanka rađa žive larve, za razliku od svih ostalih riba koje se mreste da bi rađale potomstvo. Takav način razmnožavanja nije poznat ni kod jedne druge ribe na svetu.

Bajkalska foka je jedina foka na svetu koja živi u slatkoj vodi. Ima je u svim delovima jezera, a najviše u severnim i srednjim. Foka je veoma radoznala, pa se često može videti kako pliva uz brodove, izvirujući iz vode. Prema oceni stručnjaka u Bajkalu živi 80 do 100 hiljada ovih životinja.

Još uvek su podeljena mišljenja, među naučnicima, kako je ova životinja dospela u Bajkal. Većina istraživača podržava mišljenje Ivana Čerskogda je foka dospela u Bajkal preko sistema reka Jenisej – Angara u toku ledenog doba, zajedno sa omulom.
Foka pojede godišnje tonu ribe. Mužjaci dostižu težinu 130-150 kg i dužinu 1,8 m. Ženke su manje. Foke plivaju brzinom do 20-25 km na sat. Njihov životni vek iznosi 55-56 godina.

Piše: Nađa Milanić

Reklame

Reklame