Iz Rusije s ljubavlju Opšte

Bajkalsko jezero ili Sibirsko more

Bajkal je jezero tektonskog porekla, smešteno u južnom delu istočnog Sibira, gotovo u centru Azije.

Na granici između Irkutske oblasti i Republike Burjatije, na 69km udaljenosti od grada Irkutska. Ono predstavlja najveći prirodni rezervoar slatke vode na svetu, čineći oko 20 % njenih ukupnih rezervi. Takođe je i najdublje jezero na planeti, ali i najveće slatkovodno jezero po površini, na kontinentu. U proseku, 4 meseca u toku godine je prekriveno ledom, plovno je od juna do septembra. Meštani koji žive u blizini i mnogi stanovnici Rusije, tradicionalno ga nazivaju morem, Bajkalskim ili Sibirskim morem.Bajkal ima i druge nazive: Biser Rusije, Plavo oko Sibira, Dijamant planete, Sveto more…Jezero je svrstano u sedam čuda Rusije i nalazi se pod zaštitom Uneska, od 1996. godine.

Bajkalsko jezero je u obliku uskog polumeseca, pa se lako pronalazi na mapi Rusije. Proteže se od jugozapada do severoistoka na dužini od 636 km i širini od 24 do 80 km. Po površini, Bajkal zauzima 7. mesto na svetu među jezerima (prvo je Kaspijsko jezero) i jednak je površini Belgije ili Holandije. Jezero je uvučeno između planinskih lanaca na nadmorskoj visini većoj od 450 m, te ga sa razlogom možemo smatrati planinskim jezerom. Najniža tačka jezerske kotline se nalazi na 1187 m ispod nivoa mora. Njegova maksimalna dubina, koja ga čini najdubljim jezerom na svetu iznosi 1741 metar (pet Ajfelovih tornjeva), dok je prosečna dubina 745 m. Poređenja radi,treba napomenuti da samo 2 jezera na svetu imaju dubinu veću od 1000 m: Tanganjika – 1470 m (Afrika) i Kaspijsko jezero – 1025 m. Sledećih 20 jezera, koja po dubini zauzimaju mesta posle Bajkala su duboka ispod 600 m. Dužina obale Bajkalskg jezera je oko 2100 km.

Voda Bajkala je izuzetno prozirna, zahvaljujući vrlo maloj količini rastvorenih mineralnih materija i organskih nečistoća. U zavisnosti od godišnjeg doba ivremenskih prilika, prozirnost vode u jezeru može biti i do 40 m. Na dubini od recimo 35 do 40 m se može razlikovati pojedinačno kamenje, naročito zimi i u proleće, kada voda postane plava. U leto i jesen ona poprima plavozelenu nijansu, kada je i sunce maksimalno zagreva. U toploj vodi se pojavljuje mnogo biljaka i životinja, tako da se njena prozirnost smanjuje na 8 do 10 m. U jezeru živi više od 3500 vrsta biljnog i životinjskog sveta.

Temperatura vode u Bajkalskom jezeru je fenomen. Leti se u jezeru zagreva samo gornji sloj vode i plitke uvale. Na dubini, temperatura je uvek konstantna i iznosi oko + 4 °C. Od sredine januara voda po površini mrzne i nastaje iznenađujuće čist led. Na mestima koja nisu pokrivena snegom, ledena kora debela jedan metar je prozirna poput vode, ispod nje se mogu videti ribe koje plivaju. Led se topi u maju.

Bajkalska voda sadrži ogromne količine kiseonika do samog dna jezera.Voda je izuzetno čista, a svoju čistoću u velikoj meri duguje malom raku, čija je dužina svega 1,5 mm… Ovih rakova čije je ime “epišura”, ima mnogo u jezerskoj vodi. Oni čiste vodu i služe kao hrana čuvenom bajkalskom omulu. Voda se dugo mogla piti direktno iz jezera. Posle ogromne posećenosti Bajkala i najezde armije turista, sada je to bolje činiti na određenim mestima, prema preporuci lokalnog stanovništva.

Bajkal je poznat po specifičnim, protivurečnim klimatskim prilikama: suncu koje nemilosrdno prži, hladnim vetrovima, pretećim olujama i vrlo mirnom vremenu, koje pogoduje boravku na plaži. Bajkalski vetrovi najviše utiču na lokalnu klimu. “Barguzin”, “sarma”, “verhovik” i “kultuk“ su vetrovi poznati po izazivanju oluja na jezeru. Vodena masa utiče na atmosferu priobalnog područja. Proleće ovde stiže 10 do 15 dana kasnije u odnosu na susedne krajeve. Jesen duže traje. Leta su najčešće prohladna, zime su nešto blaže. Bajkal, po broju sunčanih dana, ponekad nadmašuje mnoga letovališta na obali Crnog mora ili Sredozemlja.

Bajkalsko jezero se nalazi u seizmološkoj zoni. U njegovoj blizini se dogodi i do dve hiljade zemljotresa godišnje, najčešćeg intenziteta 1 do 2 stepena MSK-64 skale (Medvedev-Sponheuer-Karnik skala iz 1964. godine). Najveći broj ovakvih podrhtavanja tla se može ustanoviti samo uz pomoć veoma osetljive opreme. Tokom istorije bilo je i većih potresa, od kojih se najveći desio 1862. godine. Usled zemljotresa jačine 10 stepeni Rihterove skale, jezero je progutalo 200 kvadratnih kilometara kopnene površine i oko 1300 lokalnih stanovnika. Transformacija Bajkala je nastavljena do našeg doba.

Dve velike reke i mnoštvo malih pritoka stvaraju glavni tok, koji se uliva u Bajkal. Reka Selenga koja teče iz Mongolije daje većinu pritoka sa jugoistočne strane. Druga velika pritoka sa istočne obale dolazi od reke Barguzin. Bajkal se napaja vodom iz više od 300 reka. Bez obzira na njegove ogromne razmere, jedina reka koja se izliva iz Bajkala je Angara.

Poreklo Bajkalskog jezera i dalje izaziva naučne polemike. Ipak, prema većini naučnika starost Bajkalskog jezera se procenjuje na 25 do 35 miliona godina, kada je jezero nastalo tokom tektonskih procesa u zemljinoj kori, što ga čini najstarijim jezerom u geološkoj istoriji. Ova cinjenica takođe čini Bajkal jedinstvenim prirodnim objektom, jer većina jezera naročito ledničkog porekla živi u proseku 10 do 15 hiljada godina, posle čega ih ispuni mulj ili se pretvaraju u močvare. Postoji i verzija o “mlađem” Bajkalu, koju je 2009. godine izneo Aleksandar Tatarinov, doktor geoloških i mineraloških nauka. Ova verzija je dobila indirektnu potvrdu za vreme druge faze ekspedicije “Mir” na Bajkalu. Suština je u tome da vulkanska aktivnost na dnu Bajkala omogućava naučnicima da pretpostave da je obala jezera u današnjem obliku stara samo 8 hiljada godina, dok bi dubokovodni deo jezera bio star 150 hiljada godina.

Nema sumnje da je jezero smešteno u pukotini, na ivici velike sibirske podzemne platforme i da je po strukturi slično basenu Mrtvog mora.Tektonsko poreklo Bajkala i njegov specifičan položaj su odredili njegovu jedinstvenu dubinu. Za razliku od plitko formiranih jezera, proces formiranja i preoblikovanja Bajkalskog basena i danas traje, o čemu svedoče brojni zemljotresi. Ipak, precizne informacije o nastanku jezera, kao što je recimo slučaj sa Ladogom (Ladoškim jezerom) nema.

Poznato je da su već 2000 godina pre nove ere u okolini Bajkalskog jezera živela plemena, preci Evenka ili Tunguza (tungusko-mandžurski narod). Prvi Rus, koji je posetio jezero bio je kozak, Kurbat Ivanov. Naselja sa ruskim življem na obalama Bajkala se pojavljuju krajem 17. veka.

Reklame

Reklame