Iz Rusije s ljubavlju Opšte

Balalajka – ruska gitara

Balalajka je najpoznatiji ruski žičani narodni instrument.

Ima 3 žice, u retkim slučajevima 4, za bas varijacije. Načini podešavanja žica su različiti. Instrument je trouglastog, ponekad okruglog oblika. Izrađuje se od drveta smreke, bukve, jele, breze, abonosa, graba, iz više delova.

Balalajka je najpre služila za pratnju pevanja i plesa. Danas je široko rasprostranjen muzički instrument. U muzičkim školama i konzervatorijumima postoji klasa balalajke, instrument se koristi u folklornim ansamblima.

Balalajka se izrađuje u šest veličina: pikolo, prima, sekunda, alt, bas i kontrabas. Elektronska varijanta ovog instrumenta je takođe vrlo popularna.

Sada je nemoguće tačno odrediti gde i kada se pojavilo instrument, koji je postao jedan od simbola Rusije. Prema nekim pretpostavkama, ruska balalajka potiče iz perioda pre primanja hrišćanstva u Rusiji. Tada su je stavljali u grob umrlog, ne bi li i posle smrti uživao u sviranju svog omiljenog muzičkog instrumenta.

U mnogim verzijama balalajka je potomak persijske domre, samo sa izmenjenim oblikom, brojem žica i pragova. Domra je vrsta tamburice, kruškatog oblika, sa duplim vratom i dve zategnute žice. Ovaj instrument, koga su u Persiji zvali “tanbur”, je obišao celu Evropu pod nazivom “tambura”, “tamburina”. U Rusiji, u 16.veku su skomorohi, putujući zabavljači, sa domrom obilazili dvorove i gradove, igrajući, pevajući i priređujući predstave po vašarima.

Međutim, prema najširem mišljenju, balalajka se smatra ruskim narodnim muzičkim instrumentom, koji personifikuje rusku kulturu. Čak i tužne melodije na njoj ne zvuče tako tužno, a smešno ime instrumenata potencira veseli karakter. Koren naziva je u rečima “balabolit” (рус. балаболить), što u prevodu znači brbljati; i “balagurit” (рус. балагурить), sa značenjem – šaliti se. Jedna od varijanti imena je bila: “balabajka”. Naziv kao da opisuje sam instrument – lagan, zabavni, proizvodi specifičnu muziku.

Balalajka se prvi put pominje u pisanim izvorima 1688.godine.

Naime, sredinom 17.veka car Aleksej Mihajlovič je zabranio upotrebu narodnih instrumenata, proglasivši ih “demonskim”, posle čega je domra, do kraja 17.veka, skoro sasvim iščezla. Samo su još ponegde seljaci krišom svirali na ovom instrumentu, sami ga izrađujući.

Pretpostavlja se da je balalajka nastala slučajno, kada je samouki majstor bez pravog alata, praveći domru, umesto kruškastog napravio trougaoni instrument. Instrument nije bio isti kao današnji, pravljen je od svih dostupnih materijala, različitih oblika, trouglasti, okrugao, lopatasti; imao je dugi vrat i 2 žice. Nijedan narodni praznik više nije bio moguć bez balalajke; takvu popularnost u narodu je stekla još samo harmonika.

Trijumf balalajke u 18.veku je zamenjen skoro potpunim zaboravom u 19.veku.

Sredinom 19.veka, muzičar i prosvetitelj, Vasilij Andrejev je vaskrsao balalajku. Susrevši se sa ovim narodnim instrumentom, odlučio je da ga usavrši. Cilj je bio poboljšanje kvaliteta zvuka. Na osnovu jednostavnog narodnog instrumenta razvijeni su modeli različitih veličina. Nije bilo lako, jer se dobri majstori nisu rado prihvatali ovog posla. Visoko društvo je preziralo balalajku kao instrument seoskoh zabava. Andrejev je našao majstore, Ivanova i Paserbskog, naučio da svira instrument i stvorio svoj ansambl. 1888.godine, ansambl je prvi put nastupio pod vođstvom Andrejeva u Sankt Peterburgu, na balalajci, koju je sam poboljšao. Car Aleksandar III je pomogao Andrejevu. Sledeće, 1889.godine, ansambl nastupa na Svetskoj izložbi u Parizu, gde doživljava pravi trijumf. Uz pratnju ovog orkestra je voleo da peva i Fjodor Šaljapin.

Zahvaljujući balalajci, Andrejev i Šaljapin su postali dobri prijatelji. Instrument je podignut na viši nivo. Počinje novi krug razvoja balalajke, koja je od narodnog prerasla u koncertni instrument. Sada se za balalajku pišu složena muzička dela. Nema više negativne slike, balalajka je postala profesionalni instrument.

Andrejev nastavlja da usavršava balalajku, sarađujući sa čuvenim muzičkim majstorom, Semjonom Nalimovim. Nalimov je jedan instrument pravio i do dve godine. Njegove balalajke su izuzetnog kvaliteta i veoma skupe. Prozvan je “ruski Stradivari”. Formira se Veliki ruski orkestar, za koji balalajke različitih veličina, od prima do kontrabasa, pravi Nalimov, prema crtežima Andrejeva. Zahvaljujući ovom orkestru zvuk balalajke se promoviše u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Americi. Formiraju se novi orkestri u ovim zemljama. Balalajka, prema rečima Šaljapina “osvaja svet”. U samoj Rusiji, pored čuvenog orkestra Andrejeva se pojavio i veliki broj narodnih orkestara.

Orkestar, koji je sastavio Andrejev, i danas postoji pod nazivom – Orkestar narodnih instrumenata Vasilija Andrejeva. Balalajka živi daleko izvan svojih tradicionalnih žanrova, ne prestajući da zadivljuje svojim mogućnostima sa samo tri žice. Popularna je u celom svetu.

Balalajka ima jedinstvene akustične, izvođačke i umetničke odlike. Ona zvuči tiho, blago i zvonko. Boja zvuka je kamerna, nežna, intimna, odlikuje se toplinom i strepnjom.

Zvuk na balalajci se dobija udaranjem ili trzanjem žica, koje se pri različitim varijacijama transformiše u različite tehnike izvođenja: picikato, pojedinačni picikato, dupli picikato, zveckanje, tremolo, vibrato i tehnika gitare. Palac leve ruke koristi se za sviranje žica u donjem delu instrumenta i tako se formiraju akordi, kažiprst desne ruke se koristi za sviranje prima balalajke, a za sviranje većih balalajki koristi se trzalica.

Specifičnost balalajke je u činjenici da je ona idealan prateći instrument, ali je pogodna i za solo izvođenje. Zato su ansambli balalajke toliko traženi i popularni.

Do sredine 20.veka, balalajka je bila veoma prisutna u narodu. U seoskim sredinama, veština sviranja se prenosila sa oca na sina. Masovnim odlaskom mladih iz sela u grad, ta tradicija jenjava. U periodu raspada Sovjetskog saveza, balalajka naročito gubi masovnost u ruskom društvu.

U novije vreme situacija se znatno izmenila. Mladi ljudi se sve više okreću svojim korenima, bave se istorijom i kulturom. To uključuje i pojačano interesovanje za muziku i muzičku tradiciju. Balalajka je i dalje glavni instrument u svakom orkestru narodnih instrumenata, ali nastupi takvih orkestara ne odražavaju uvek pravu narodnu instrumentalnu tradiciju.

Zahvaljujući naporima etnografa i folklorista, narodna tradicija je ipak živa. Od sredine 20.veka, istraživači su počeli da snimaju narodne pesme. Na koncertima folklornih grupa može se čuti autentična seoska balalajka. Takvi ansambli nastoje da popularizuju pravu narodnu kulturu i često sa tim ciljem organizuju skupove. Na tim skupovima se može naučiti o ruskoj tradiciji, mogu se čuti stare pesme koje su snimili folkloristi i može se, naravno, plesati uz balalajku.

Veliki ruski pisci i kompozitori su voleli da slušaju balalajku. Među njima i Puškin, Ljermontov, Tolstoj, Gorki, Glinka, Čajkovski, Rimski-Korsakov. Ostale su zabeležene reči Čajkovskog: “Kakva lepota su te balalajke! Koliko je to dobro, umetnički i stilski! Kakav neobičan, transparentan zvuk! Ja čak ne govorim o izvođenju, ono je umetničko, ali sama boja zvuka je iznenađujuće zanimljiva. Kakav upečatljiv efekat one mogu dati u orkestru! Po boji zvuka – to su nazamenljivi instrumenti.”

Reklame