Samovar ili „ruska mašina za čaj“

Reč samovar potiče od ruskih reči: „само“ i „варить“, sa značenjem „samo“ i „kuvati“. Dakle, samovar možemo opisati i kao posudu „koja kuva sama“, odnosno zagreva vodu za pripremanje čaja.

Pijenje čaja iz samovara je dugo smatrano jednom od najupečatljivijih i najilustrativnijih odlika ruskog tradicionalnog načina života. Samovar nije smatran samo delom pokućstva, već je bio i vrsta personifikacije bogatstva, porodične udobnosti, blagostanja. Bio je i obavezan deo devojačkog miraza, ostavljan je u nasledstvo ili kupovan kao poklon. Uvek pažljivo uglačan, zauzimao bi i krasio najistaknutije mesto u kući.

Mnogi smatraju da je samovar, tipično ruski izum. Međutim, sprave poput samovara su bile poznate od davnina, još u antičko doba. Recimo, stari Rimljani kada su želeli da provre vodu, uzimali bi posudu, punili je vodom i u nju ubacivali veći zagrejani kamen, dovodeći vodu do ključanja. Vremеnom su slični uređaji počeli da se pojavljuju i u Evropi, ali u savremenijoj varijanti. U Kini je postojao uređaj, koji je čak i ličio na samovar po tome što je imao otvor za isparavanje i rezervoar za gorivo.

Ruska mašina za čaj, kako su samovar nazivali u Zapadnoj Evropi, se pojavila u Rusiji za vreme vladavine Petra I. Car je često boravio u Holandiji, odakle je donosio mnoštvo ideja i zanimljivih stvari, među kojima je bio i samovar. Drugi naziv naprave i njen holandski pečat nisu sačuvani do naših dana.

Svoju pojavu u Rusiji, samovar duguje čaju. Čaj je prenet u Rusiju iz Azije, u 17.veku, i korišćen je kao lek među plemstvom. Najpre je uvezen u Moskvu, a zatim u Odesu, Poltavu, Harkov, Rostov i Astrahan. Trgovina čajem je bila ogromnih razmera i donosila je veliki profit.

Čaj je postao konkurencija zbitnju, omiljenom napitku drevne Rusije. Zbitenj je topli napitak, koji se pripremao od meda i lekovitog bilja. Posuda korišćena za njegovu pripremu je spolja podsećala na čajnik, ali je imala rezervoar za ugalj. Napitak se prodavao na sajmovima.

U 18.veku su se na Uralu i u Tuli pojavili samovari-posude, koji su bili podeljeni na tri dela: u dva je kuvana hrana, u trećem čaj. Posuda za zbitenj i samovar-posuda su preteče samovara.

Gde i kada se pojavio prvi samovar, nije poznato. Ne zna se ni ko ga je izmislio. Zna se samo da je odlazeći na Ural, 1701.godine, tulski kovač i industrijalac, I.Demidov, poveo sa sobom vešte radnike, majstore bakarnog zanata. Moguće je da su već tada u Tuli napravljeni samovari.

U vreme Petra Velikog na Uralu se odigrao munjeviti razvoj industrije. Izgrađen je veliki broj topionica bakra i metalurških postrojenja. U jednoj od tih fabrika je počela proizvodnja posuđa od bakra za domaćinstvo. Već tridesetih godina 18.veka su se proizvodili čajnici sa ručkom. Nešto kasnije, počinju da se proizvode kotlovi za pripremanje hrane i šestougaone posude za pečenje rakije, sa rezervoarima za gorivo. Samovar se prvi put pominje u istorijskim dokumentima 1746.godine, ali je nemoguće navesti tačan datum i mesto gde se pojavio prvi samovar. Međutim, poznato je da su do kraja 18.veka, principi rada i sama struktura samovara bili u potpunosti formirani i da su, do danas, ostali nepromenjeni.

Prvi samovari su se po svojoj spoljašnjosti donekle razlikovali od današnjih. Bili su uglavnom namenjeni za upotrebu u terenskim uslovima, zbog čega su im dimenzije bile manje, a nožice su se mogle skidati. Najčešće su izrađivani samovari za 3 do 8 litara tečnosti, a manja količina njih za 12 do 15 litara.

Zbog činjenice da je klima u većem delu Rusije prilično hladna, ljudi su pili i po nekoliko šoljica čaja dnevno. Osim toga, toplota samovara je mogla dobro da zagreje i prostoruju u kojoj se nalazila. To je dovelo do činjenice da samovar u narodu postane veoma popularan. Cena samovara je bila prilično visoka i zavisila je od njegove težine, dakle, što teži, to i skuplji samovar.

Izrada samovara je proces koji zahteva dosta vremena. U njihovu proizvodnju su bili uključeni radnici različitih zanimanja: tehničari koji su savijali bakarne listove tražeći odgovarajući oblik, varioci, metalostrugari, bravari, monteri i čistači. Majstori su u selima izrađivali određene delove, od kojih je kasnije, u fabrici, sklapan gotov proizvod. Čitava sela su se bavila izradom delova za samovare, tokom cele godine, izuzev leta, kada su se obavljali radovi u polju.

U početku su se samovari izrađivali od čistog (crvenog) i zelenog bakra i od nikl-srebra, a kasnije su počele da se koriste i jeftinije legure, tipa mesinga. Bilo je i samovara od plemenitih metala, zlata i srebra. Oblici samovara su takođe bili raznovrsni, samo u Tuli ih je pravljeno više od 150 vrsta. Vremenom se pojavilo toliko fabrika za proizvodnju samovara, da su radi identifikacije proizvođači počeli stavljati pečat na poklopac samovara. Pečat je bio vrsta zaštitnog znaka odgovarajuće firme.

Najskuplji samovari su napravljeni početkom prošlog veka u Faberžeovim radionicama. Za njihovu proizvodnju je korišćeno srebro i pozlata. Korišćene su i jedinstvene tehnike za utiskivanje šara, izbijanje, livenje i probijanje.

1922.godine u Tuli je napravljen samovar zapremine 250 litara i težine 100 kg. Bilo je potrebno 40 minuta da voda provri, a hladila se 2 dana. U tom momentu je to bio najveći samovar na svetu. Danas se najveći samovar nalazi u Ukrajini, u zgradi železničke stanice grada Harkova. Težak je 305kg, visina mu je 1,8m, zapremina 360 litara; može da opslužuje do deset hiljada ljudi, dnevno.

Jedan od najmanjih samovara na svetu je napravio bravar V.Vasjurenko na Institutu za radio inženjerstvo i elektroniku Akademije nauka Sovjetskog Saveza. Samovar je veličine 3,5mm i namenjen je ključanju jedne kapi vode. Apsolutni rekord je postavio majstor mikrominijature, Nikolaj Aldunjin. Njegov samovar je visok 1,2mm. Napravljen je od zlata i sastoji se od 12 delova.

Danas se samovari prodaju u antikvarnicama i u specijalizovanim prodavnicama. Osim klasičnih, mogu se naći oslikani ili posebno ukrašeni samovari.

Samovar nije obavezan u zivotu moderne osobe. Danas se često koristi kao dekorativni element enterijera. Ipak, neosporno je da može stvoriti toplu atmosferu u kući, dodajući porodičnim i prijateljskim okupljanjima ugodnu notu ruske tradicije.

Samovar kao simbol ruskog načina života su ovekovečili na svojim platnima i mnogi poznati slikari.

Autor: Nađa Milanić