Dužina Sibira u pravcu istok-zapad iznosi 7000 km, a u pravcu sever-jug 3500 km. Ukupna površina Sibira iznosi 9,6 miliona km² i čini 56% ukupne teritorije Rusije. Po najširoj definiciji Sibir je poznat i kao severna Azija. U tom slučaju uključuje i Daleki istok Rusije, sa kojim njegova ukupna površina iznosi 13,1 milionakm². To je površina veća od tri četvrtine teritorije Rusije i čini 10 % celokupnog kopna na planeti. Teritorija Sibira je gotovo jednaka površini Kanade, države koja je druga po veličini u svetu, odmah posle Rusije. To je i teritorija mnogo veća od površine velikih zemalja poput Kine, Indije ili Australije, koja zauzima čitav kontinent.
Oštra klima čini područje Sibira neprivlačnim za masovno naseljavanje. U svom većem delu, to je nenaseljena zemlja gde civilizacija nije uspela da obuzda divlju prirodu. Ovde živi samo 36 miliona stanovnika Rusije, sa prosečnom gustinom stanovnika manjom od 3 osobe po km². Međutim u preko 20 sibirskih gradova broj stanovnika je veći od 200 hiljada, dok Krasnojarsk, Omsk i Novosibirsk imaju preko milion stanovnika.
Sibir je jedno od onih mesta na planeti koja pobuđuju maštu. Mnogi značajni pisci i poznati putnici koji su ovde boravili su ostavili svetu upečatljive opise ovog kraja. Među njima su i čuveni srednjovekovni venecijanski trgovac i istraživač Marko Polo, kao i norveški polarni istraživač, zoolog i diplomata Fritjof Nansen. Britanac Danijel Defo je u jednoj od svojih knjiga poslao Robinzona Krusoa u Sibir. Poznati francuski pisac Žil Vern je napisao avanturistički roman u kome se radnja odvija u ovim severnim delovima Rusije.
Savršenstvo prirode, bogat rekreativni, kulturni i istorijski potencijal Sibira, ogromni naučni i industrijski resursi, koji su ovde stvoreni doprinose povećanju atraktivnosti ovog regiona za poslovanje i turizam. Turisti koji posete ove krajeve će zauvek poneti raznolike živopisne utiske. Izbor destinacija po Sibiru je veliki: od udobnog boravka u lečilištima sa termalnim vodama do ekstremnih izleta u nepoznata misteriozna mesta, osvajanja planinskih vrhova i rizičnih splavarenja planinskim rekama. Tokom cele godine putnici pune skijališta i turističke kampove, rasute po najegzotičnijim delovima Sibira, obilaze najzanimljivije rezervate prirode u Rusiji, idu u lov i ribolov, kao i na krstarenja komfornim brodovima duž najlepših reka sveta.
Postoji više verzija o poreklu naziva ove prostrane teritorije. Prema jednoj od njih, naziv „Sibir“ potiče iz porodice turskotatarskih jezika i znači „mećava“. Drugi istraživači veruju da je u toponimu „Sibir“ sačuvano ime drevnog vladara turskotatarskih naroda Šibir-kana. Istoričari su takođe otkrili da je pored reke Irtiš postojalo moćno pleme Ugara, koje je sebe nazivalo imenom koje odgovara reči „Sibir“.
Naselja u Sibiru datiraju od pre više od pola miliona godina. Najstarija kamena oruđa kojа su pripadala pračoveku, arheolozisu otkrili na teritoriji Altaja i stara su najmanje 600 hiljada godina. Ovde, u dolini reke Anuj se nalazi čuvena pećina iz doba neolita (mlađe kameno doba), pod nazivom Aju-Taš (Denisova pećina), koja je postala popularna turistička destinacija.
U 2. milenijumu pre nove ere, Sibir su već naseljavala razna plemena od Urala do Čukotke. Od 9. veka pre nove ere, ovde se već formiraju moćni plemenski savezi Huna, Skita i Sarmata. Njihove autentične kulture su poznate po artefaktima (predmeti koje su pravili i koristili), pronađenim u grobnicama iz tog perioda.
U 13. veku, značajan deo Sibira su zauzeli mongolsko-tatarski vladari Zlatne horde(mongolsko- turkijska država). Kasnije su ovde nastali nezavisni kanati (područja kojim upravljaju kanovi). Počev od 15. veka, Moskva je ušla u borbu za osvajanje severnih teritorija. U poslednjoj četvrtini 15. veka, moskovske vojvode, Gavrila Nelidov i Fjodor Pjostrij su osvojili prostranu Permsku oblast. Tada je veliki moskovski knez Ivan III poslao trupe preko Urala. Moskovska vojska je osvojila kneževine Ugara i Vogula i zauzela teritorije do reke Irtiš. Sredinom 16. veka, car Ivan IV Grozni je osvojio veliki Sibirski kanat (deo teritorije Zlatne horde). A kada je sibirski kan prestao da plaća danak Moskvi, kozački odred pod vođstvom Jermaka Timofejeviča odlazi u Sibir. Kanova vojska je poražena, a teritorija je pripojena Moskovskoj državi.
Početkom 17. veka u Sibiru su osnovani Toboljsk, Tjumenj, Surgut i drugi gradovi. Moskovska vojska se kretala dalje prema rekama Ob i Jenisej, stigla do reka Indigirke, Kolime i Lene, obala Ohotskog mora. Preuzela je vlast nad lokalnim stanovništvom i osnovala gradove Jahutsk, Ohotsk i Irkutsk. Sredinom veka, ataman (vođa kozaka) Habarov je stigao do reke Amur i do granicesa Kinom.
1703. godine, za vreme cara Petra I je osvojena Burjatija,pa je hiljade ruskih imigranata počelo da naseljava Južni Sibir. Oživljena trgovina sa Kinom je zahtevala izgradnju Sibirskog puta. Ovaj put se protezao duž više od 8000 vrsta ( 1 vrsta = 1066,7 m), od Moskve do reke Amur, kroz gradove Kazanj, Tjumenj, Toboljsk, Irkutsk i Nerčinsk. Istočni deo puta je poznat pod nazivom „Put čaja“.
Od 1763. do 1771. godine je kovan poseban „sibirski“ novac, koji je bio u opticaju isključivo na teritoriji Sibira. Ove kovanice, nominalne vrednosti od 10 kopejki je puštao u promet Kolivanski monetarni zavod. Danas sibirski novčići predstavljaju numizmatičku retkost.
Dvadesetih godina 20. veka, Sibir je administrativno podeljen na 2 velika dela: zapadnosibirski i istočnosibirski. Njihovi glavni gradovi su bili Toboljsk i Irkutsk. U to vreme se u Sibiru eksploatisala ruda bakra i zlata, drago i poludrago kamenje. Iz Sibira se izvozilo drvo za potrebe građevinarstva. Najkvalitetnije drvo je upotrebljeno u brodogradilištima imperije.
Za vreme građanskog rata, boljševici nisu odmah uspostavili sovjetsku vlast u Sibiru. Ovde je delovala vlada carskog admirala Aleksandra Kolčaka, koja je proglasila Dalekoistočnu republiku. Po završetku rata je započela industrijalizacija ogromnog regiona. U nalazištu kod Kuznjecka je iskopavana visokokvalitetna ruda uglja. Pojavile su se krupne čeličane i druge vrste industrijske proizvodnje.
Tragične stranice istorije Sibira su povezane sa organizacijom čitave mreže staljinističkih koncentracionih logora. U njih je poslato stotine hiljada represiranih građana Sovjetskog Saveza.
Od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka, na velikim sibirskim rekama su građene hidroelektrane; napravljena je velika Bajkalsko-amurska magistrala, koja je povezala istočni Sibir i Daleki istok Rusije. To je dalo novi podsticaj razvoju urbanog graditeljstva, ekonomije i kulture Sibira.
Autor: Nađa Milanić
Linkovi sa kojih su preuzete fotografije:
https://vasha-teplitsa.ru/wp-content/uploads/2019/06/post_5a72ad9f59288.jpg,
https://ds03.infourok.ru/uploads/ex/0344/0002129b-062e9fe9/4/img18.jpg,
https://cdn.photosight.ru/img/b/c20/6686883_xlarge.jpg,
https://i.pinimg.com/originals/bd/b4/53/bdb453db66b121aa147de29926df09cd.jpg
https://lifxil.ru/wp-content/uploads/2018/03/Siberia-WTG0116-e1489827352705.jpg
https://wallbox.ru/resize/1920×1080/wallpapers/main2/201744/150971286459fc63e0635531.79664959.jpg
http://www.russian-travels.ru/wp-content/uploads/2016/03/04.jpg,
https://светстаниц.рф/wp-content/uploads/2018/03/Surikov_Pokoreniye_Sibiri_Yermakom.jpg,
https://c.radikal.ru/c20/2001/44/28962331f1f6.jpg,
https://scepsis.net/images/2387.jpg,
https://pbs.twimg.com/media/EE58PQJWkAEU-Ty.jpg,
https://prmira.ru/-x-/assets.prmira.ru/filestorage/2019/04/08/tmpt1_cpvxp.jpg
