Iz Rusije s ljubavlju Opšte

Ruska trojka, јеdinstvena u svetu

Rusi vole brzu vožnju, a brza vožnja ima korene u tradiciji i povezana je sa ruskom trojkom.

Ruska trojka je zaprega od 3 konja na kolima ili saonicama. Srednji konj, koji mora biti veliki i snažan, ima visoki oglavnik oko vrata i juri u oštrom kasu. Dva bočna konja ga prate u tempu galopa, savijajući glave u stranu. Ovakav raspored “konjskih snaga” u zaprezi je omogućio konjima da dostignu vrtoglavu brzinu, čak do 60km na sat. Ova tradicionalna ruska zaprega je osmišljena da omogući brže prelaženje dužih rastojanja. Glavni mehanizam trojke se sastoji u činjenici da srednjeg konja, koji ide širokim, razmahutim kasom takoreći, “nose” za sobom bočni konji, povezani remenima sa njim. Zbog toga se svi konji sporije umaraju i mogu dugo zadržati dostignutu brzinu. Ukoliko je strastveni kočijaš želeo malo da “pohita”, pustio bi srednjeg konja u galop, pa se činilo kao da trojka leti iznad zemlje.

Pošto se za rusku trojku ne može pouzdano utvrditi kako je nastala, stvara se prostor za legende. Prema jednoj verziji ideja o zaprezi od tri konja je pozajmljena iz epova i mitova severnih naroda, koji govore o proroku Iliji. Od davnina, svake godine na Ilindan, lokalni stanovnici u nekim selima ruskog severa su organizovali ritualne trke na trojkama. Tim trkama su sibolično slavili Ilijino uzdizanje na nebo pomoću vatrenih kola i konja.

Prema drugoj verziji, trojka je nastala kao posledica slučajnosti. Jednog proleća, konj nekog seljaka, upregnut u kola se zaglavio na blatnjavom putu. Svi pokušaji seljaka da iščupa kola iz blata su propali. Ipak, čovek je imao sreće. Iza njega je bilo još seljaka sa zapregom. Dvojica od njih su ispregli konje, a seljak je privezao jednog od njih sa desne strane svoga konja, a drugog sa leve strane. Zajedničkim snagama, konji su iščupali kola iz blata. Prema legendi, svedok ove situacije je bio grof Aleksej Orlov. Inspirisan ovim događajem, smislio je novu zapregu – čuvenu rusku trojku. Čini se da je ova zaprega osmišljena do najsitnijih detalja, a da nema nijednog suvišnog.

Ruska trojka se prvi put pominje u istorijskom letopisu u drugoj polovini 17.veka, kada je još uvek bilo uobičajeno uprezati jednog konja. Preduslov za pojavu trojke je bila parna zaprega. Široku popularnost trojka je stekla na prelasku iz 17. u 18.vek. Počinje uspešno da se koristi u poštanske svrhe, što je značajno smanjilo vreme isporuke pošte i prtljaga. Zbog odličnih karakteristika, kao što su neverovatna brzina, izdržljivost, velika nosivost i dobra prohodnost na terenu, trojka se koristilla u najrazličitije svrhe. Prevozila je državne službenike, kurire i putnike. Konji su uprezani u sanke i kola, pokrivene ili otvorene, ali nikad u kočije.

Poznata je i priča o ruskoj trojki i caru Austrije, Josifu, koji je zažalio zbog jedne posete. Austrijski car je doputovao u Peterburg, u posetu Rusiji za vreme vladavine Ekatarine Velike. Carica je odlučila da zadivi visokog gosta, tako što će ga provozati na ruskoj trojki do Moskve. Odmah je u palatu poslat najsmeliji kočijaš, sa trojkom strastvenih kasača. Carica je pitala kočijaša može li da odveze gosta u Moskvu za 36 sati. Kočijaš je na to odgovorio da će cara odvesti, ali da za njegovu dušu nije siguran. Treba napomenuti da se u to vreme od Sankt Peterburga do Moskve putovalo između 48 sati i 64 sata.

Najbolje ruske trojke su imale konje u istoj boji dlake. Istovremeno, srednji konj je morao biti znatno krupniji od bočnih.

A što se tiče najbolje rase konja za trojku, to su bili vjatski konji ili vjatki, jedna od najstarijih ruskih rasa. Formirana je krajem 17. i početkom 18.veka u severnim šumama Vjatske oblasti i Udmurtije. Vjatka je konj srednje krupnoće, dobroćudan i izdrzljiv, ne naročito lepog izgleda. Najviše ih je bilo u seoskim sredinama, a držali su ih čak i predstavnici aristokratije. Vjatka se danas nalazi na listi ugroženih vrsta.

Ipak je najpoznatiji ruski konj i još bolji izbor za rusku trojku bio orlovski kasač. Rasa je poznata po brzini i izdržljivosti. Nastala je u 18.veku, zahvajujući grofu Alekseju Orlovu. Predak konja ove rase je arapski pastuv Smetanka, koga je grof Orlov kupio od turskog sultana za 60.000 rubalja, što je tada bila ogromna suma. Pošto je ukršten sa nemačkim, danskim i holandskim konjima, imao je njihovu izdržljivost, a od arapskih konja – gracioznost. Samo imućniji ljudi su mogli da priušte tri vrhunska konja orlovske rase.

Dekorativni element kod ruske trojke zuzima važno mesto. Srednjeg konja trojke je bilo nemoguće zamisliti bez luka iznad glave, ukrašenog pozlatom. Nešto kasnije, lukovi su ukrašavani slikarskim ornamentima ili rezbarijama. Oni nisu bili samo estetske prirode, već su služili i kao talisman od zlih sila, divljih zveri i od pljačkaša. Svaki kočijaš trojke se trudio da ukrasi svoju trojku na neobičan, upečatljiv način, ne bi li ona tako postala jedinstvena i prepoznatljiva. U drugoj polovini 19.veka pozlaćeni lukovi su zamenjeni lukovima sa oslikanim i rezbarenim bakrom. Pred kraj veka lukovi su bili jednobojni i obavijeni višebojnim trakama.

Vremenom je transport pomoću konjske zaprege ispunio ulice gradova. Pošto nisu postojala pravila u vožnji, brze trojke su počele koristiti praporce, koji su se mogli čuti na velikoj udaljenosti. To je omogućilo građanima i drugim kočijašima da na vreme oslobode put hitrim trojkama. Najpre su praporci bili dozvoljeni samo poštanskim i kurirskim trojkama, koje su prevozile važne državne pošiljke. Kada bi čuli praporce, poštanski radnici bi pripremili odmorne konje za zapregu, čime je bilo ubrzano dostavljanje hitne pošte. Nešto kasnije praporci na trojkama su postali veoma popularni i van poštanskih dostava.

Svaka trojka je imala jedinstvenu muzičku pratnju, a tradicija upotrebe praporaca se počela vezivati i za zaštitu od nečistih sila i zlih ljudi. Zato je vožnja mladenaca u trojkama sa praporcima postala tradicionalna.

Era poznatih ruskih trojki je okončana sredinom 19.veka. Železnički i automobilski transpot ih je istisnuo u seoska područja. Početkom 20.veka je konačno završena dvestogodišnja istorija trojke u svakodnevnom životu.

Ruska trojka je prvi put viđena u Evropi 1911. godine, na Svetskoj izložbi u Londonu. Stranci od tada ili od momenta kad vide kako “leti” ne prestaju da joj se dive. I nemaju sa čim da je uporede.

Od 1840. godine na hipodromu u Moskvi se održavaju takmičenja u trci trojkama.

Trojka je bila i vredan poklon visokim zvaničnicima mnogih država. Zahvaljujući tradicionalnim narodnim festivalima, muzici, književnosti i slikarstvu, ona i danas intezivno živi.

А na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, 2014. godine – ponovo bajkovita ruska trojka.

Reklame