Iz Rusije s ljubavlju Opšte

Transsibirska železnica ili priča o jednom putu

Transsibirska železnica je železnički put kroz Evroaziju.

Spaja Moskvu i Sankt Peterburg sa velikim istočnosibirskim i dalekoistočnim gradovima Rusije. Smatra se jednim od najvećih dostignuća ljudskog uma i stavlja u rang sa prokopavanjem Sueckog kanala ili Kolumbovim otkrićem Amerike. Savremeni istoričari tvrde da su Rusi ponosni na Transsibirsku železnicu, podjednako kao i na prvi lansirani veštački satelit oko Zemlje.

Priča o Transsibirskoj železnici podseća na mit o Sizifu, koga su bogovi osudili da penje ogroman kamen na vrh planine, odakle bi se ovaj stalno ponovo spuštao dole. Po logici samih bogova, nije bilo ničeg goreg od beskorisnog i beznadežnog rada. Sasvim je jasno da je Transsibirska železnica za Rusiju mnogo više od obične železnižke pruge, pa se uz nju ne može upotrebiti pojam “uzaludnost”. Ali nadljudski napor sa kojim je ona izgrađena bi se mogao nazvati sizifovskim.

“Veliki sibirski put”, kako glasi istorijski naziv Transsibirske železnice je jedan od najvećih javnih projekata na svetu. Železnica je povezala ogromne teritorije Rusije, ubrzala je razvoj i modernizaciju Sibira i postala spasonosna za zemlju u vreme Drugog svetskog rata. Ona je i danas glavna saobraćajna arterija zemlje preko koje milioni putničkih i teretnih vozova godišnje prolaze kroz Sibir, sa zapada na istok.

Iznenađujuće je da je i sada, kao i pre skoro 130 godina Transsibirska železnica, po mnogim pokazateljima, ostala nenadmašni spomenik tehničke misli. Sa dužinom koja iznosi 9298,2km ostaje najduža železnička pruga sa dva koloseka na svetu. U potpunosti je elektrifikovana, dok na nekim njenim delovima vozovi saobraćaju u istim intervalima kao u gradskom metrou. Po ovim i još nekim pokazateljima, s pravom je ušla i u Ginisovu knjigu rekorda.

81% Transsibirske želežnice se nalazi u Aziji, jer je glavni početni cilj pokretanja ovog velikog projekta upravo i bio razvoj azijskog dela Rusije, Sibira i Dalekog Istoka. Put kroz Sibir, od Moskve do Vladivostoka koji je mogao trajati i nekoliko meseci, izgradnjom železnice је skraćen na 6 dana i noći, za tranzit putnika. Voz, dakle, kreće iz Moskve, prelazi preko Volge, a zatim skreće na jugoistok prema Uralu, gde na oko 1800 kilometara od Moskve prelazi granicu između Evrope i Azije. Iz Jekaterinburga, velikog industrijskog centra na Uralu, put vodi ka Omsku i Novosibirsku, preko reke Ob, jedne od najmoćnijih plovnih sibirskih reka i dalje prema Krasnojarsku na Jeniseju. Zatim vozi do Irkutska, savladava planinski lanac na južnoj obali Bajkala, seče ugao pustinje Gobi i prošavši Habarovsk, upućuje se ka svom konačnom odredištu, Vladivostoku. Prolazi kroz 19 regiona u zemlji, 87 gradova i može da preveze 100 miliona tona robe godišnje.

Istorijska maršruta Transsibirske magistrale obuhvata samo njen istočni deo, od Miasa (Južni Ural, Čeljabinska oblast) do Vladivostoka. Dužine je oko 7000km i prolazi kroz gradove: Rjazanj, Samaru, Ufu, Zlatoust, Mias, Čeljabinsk, Kurgan, Petropavlovsk, Omsk, Novosibirsk, Krasnojarsk i Vladivostok. Na taj način, ona povezuje zapadne, severne i južne luke Rusije, a takođe i železničke puteve ka Evropi (Sankt Petrburg, Murmansk, Novorosijsk) sa lukama Tihog okeana i želežničkim putevima ka Aziji (Vladivostok, Nahodka, Zabajkalsk).

Danas, Transsibirska železnica obuhvata četiri grane:
-Direktna istorijska ruta (crvena linija na mapi) sa gore navedenim gradovima.
-Bajkalsko-amurska želežnica (zelena linija): Tajšet – Bratsk- Ust-Kut – Severobajkalsk – Tinda -Komsomolsk na Amuru – Sovjetska Gavanj.
-Severna ruta (plava linija): Moskva -Jaroslavlj – Kirov – Perm – Tjumenj – Krasnojarsk – Tajšet – i dalje prelaz na Amursko-bajkalsku železnicu.
-Južna ruta (crna linija pokazuje deo Južne rute, koji se razlikuje od drugih ruta) : Tjumenj -Omsk – Barnaul – Novokuznjeck – Abakan – Tajšet.

Projekat izgradnje železnice datira iz vremena cara Aleksandra III. Njegov sin, prestolonaslednik Nikolaj II je, 31.maja 1891.godine, lično odvezao prva kolica zemlje na mesto početka gradnje, označivši time simbolično početak radova.

Realizacija projekta u to vreme je više pripadala sferi fantastičnog, nego realnog. Put je vodio kroz šume i močvare, preko jezera i planina. Zato je iziskivao neverovatan inženjerski i istraživački um, kao i ogromna finansijska ulaganja. Prema prvim procenama trebalo je uložiti 350 miliona rubalja u zlatu.

Izgradnja puta je započeta sa 2 strane, kod Čeljabinska i kod Vladivostoka. U izgradnji je učestvovalo više od 100 hiljada ljudi, što se pokazalo nedovoljnim za takav obim radova. Iznenađujuće je da se takva grandiozna konstrukcija izvodila uz pomoć primitivnih alata: ašova, lopata, čekića, ručnih kolica. I pored svih otežavajućih okolnosti, put se gradio brzim tempom, oko 500km godišnje. Graditelji sa jedne i druge strane su se “sreli”, to jest završili su put 1901.godine, ali je saobraćaj počeo da se odvija tek 1903.godine. U to vreme Transsibirska železnica još uvek nije obuhvatala deo Bajkala.

Najsloženiji zadatak pri izgradnji ove železnice se odnosio upravo na obuhvatanje teritorije pored jezera Bajkal. Da bi se i ovde izgradio put bilo je potrebno uklanjati stene, praviti nasipe ili probijati tunele kroz planine. Kao rezultat je dobijen najlepši deo magistrale. U današnje vreme mnogi turisti iz Rusije i inostranstva specijalno putuju vozom da bi videli raskoš prirode i grandioznost konstrukcije napravljene pre skoro 130 godina.

1916.godine je izgrađen jedan od najdužih železničkih mostova u Rusiji, most preko reke Amur. Time je završena prva etapa gradnje Transsibirske železnice.

Transsibirska železnica je bila u velikoj meri oštećena tokom Prvog svetskog i Građanskog rata. Posle toga su pruge remontovane i puštene su u pogon nove parne lokomotive. U toku Drugog svetskog rata ovaj put dobija životni značaj. U Sibir se evakuišu čitave fabrike, univerziteti i naučnici. Na front su otpremani hrana, tehnika i oružje. Takođe, u slučaju negativnog ishoda u borbi sa Nemcima za Moskvu, Transsibirska železnica bi omogućila jedini mogući operativni način povlačenja pred neprijateljskom vojskom. Zato, slobodno možemo reći da je Transsibirska železnica značajno doprinela pobedi u Drugom svetskom ratu.

Rad na unapređenju Transsibirske železnice ne prestaje. Recimo, kompletna elektrifikacija pruga je završena 2002.godine. Konstantno se uvode nove tehnologije za organizovanje prevoza. Ono čemu se najviše teži je ubrzanje kretanja. Ukoliko bi putovanje od Moskve do Sibira trajalo svega nekoliko sati, to bi se, naravno, odrazilo na celokupan razvoj zemlje.

Reklame