Ta šarolikost i ta raznolikost koju malo ko ima je odlika jako inteligentnih naroda. Pa jedan od očitih primera je rodoslov. Kod Engleza je na primer samo prefiks PRA tj GREAT. Pa u zavisnosti da li je pradeda ili čukundeda ili beli orao, toliko puta ima pra ispred deda ili baba. Kod nas od pradede, preko čukundede, pa navrdede, i tako sve do 16 kolena ili belog orla. Profesor Sreten Petrović često u svojim izlaganjima napominje da na prostoru Balkana svaki zaseok ima svoje običaje a kamoli sela i gradovi. U kulinarstvu se to vidi na očitim primerima raznih slava, preslava, zavetina, katoličkih obreda i muslimanskih takođe. U Hrvatskoj je poznat deo oko Sinja sa mnogobrojnim običajima. Pogačice sa droždinom, pa makedonsko gravče na tavče, pa pihtije, bobove pihtije, trlenka, pastrmajlija, bosanski lonac i još mnoga prelepa jela su samo delić ‘’BALKANSKE KUHINJE’’. U Crnoj Gori je na primer jelo sa raštanom nešto što se neguje kao jelo otrgnuto od zaborava. Jedno jelo sa istim namernicama ima hiljadu i jedan naziv. Svako selo ga drugačije zove. Imamo mnogo primera. Jedan od njih je i starinska pita BARANICA. Relativno se svuda isto pravi ali je samo na jugu, Niš i okolina, zovu BARANICA. Imamo i obrnut primer da je različito jelo u mnogim mestima pod istim nazivom. Takođe u zavisnosti od zemljišta na kom su se u prošlosti sadile namernice imamo recepte koji su zaštitni znak tog područija. Plodne ravnice Vojvodine i Slavonije i nadaleko čuvene štrudle. Voćarski kraj Gruže, paprika iz Leskovca i Makedonije, tarana đuveč iz Vranja, istarska jota, riba iz Dalmacije. Ako krenete da obilazite etno sajmove videćete upravo tu raznovrsnost i šarolikost o kojoj vam pričam. Postoje manifestacije koje neguju etno kulinarstvo i trude se da otrgnu od zaborava stara jela sa prostora Balkana. Jedna od njih je ‘’sa tradicijom na put oko sveta’’ gde je osnovni moto baš očuvanje starih običaja i jela i prezentovanje istih svetu. Razmislite malo. Šta je to što bi ste poneli prijatelju na vašem proputovanju oko sveta, a da je jelo iz vašeg kraja? Mi spadamo u malobrojne narode koji su znali da za svaku pojavu iznađu rešenje i pretoče ga u običaj. I što usmeno što pismeno ali su ih prenosili sa kolena na koleno. Za recimo Svetog Iliju je toliko običaja u narodu da bukvalno ne bi stalo u jednu knjigu. Znate ono ‘’nemoj da radiš to i to jer ako dođe Ilija Gromovnik teško tebi’’. Ali ono što se znalo, a sada se na žalost izgubilo je da ako se Ilija padne u četvrtak petak se sprema posno. Bez obzira što je “Ivkova slava“ od nekoliko dana, petak je POSNO. Danas se to uglavnom ne poštuje ali to je neka druga tema. Elem, za taj posni dan spremalo se uvek kvalitetno i da bude količinski dovoljno da bi se poslali takozvani “poslaci“. A poslaci su, za one koji ne znaju, tacna sitnih kolača koja se daruje kada gost odlazi kući sa slave. Negde se i slalo slavsko žito i deo slavskog kolača. Moja baka je kao mala sa svojom porodicom obavezno odlazila na taj posni dan kod nekog činovnika Milutina i njegove majke. Po priči oni su bili jako fini ljudi dosta imućni. Tom Milutinu je otac poginuo u bugarskim ratovima pa je on morao da se vrati iz Beča sa fakulteta i tako je ostao. Nije se nikada ženio ali je uvek spremao fenomenalnu slavu na koju su moji išli drugi dan. Znalo se kada je posno njegova majka je uvek spremala ovaj kolač. I po priči moje bake uvek je dolazila neka baba Živana koja je pušila kao Turčin. Kad je kretala kući :“ Miluuuutine, spremi mi na tacnu oni majkini MIJAUČIĆI da ponesem“. I moja baka ima zapisano kao Mijaučići pa u zagradi ilindenske posne kocke kako je u originalu. A inače Mijaučići su ustvari izvrnuti deminutiv od Minjoni, pa Minjončići. A ona nije očigledno znala pa je izvrnula.
E pa za ove Mijaučiće vam je potrebno:
-3 šoljice (one starinske male) šećera,
-500ml vode,
-ravna kašičica sode bikarbone,
-2,5 šoljice ulja,
-kašika džema od kajsija,
-kašika meda,
-kašičica cimeta,
-dve veće kisele jabuke,
-još dve šoljice šećera,
-čaša od jogurta mlevenih oraha,
-kašika seckanih oraha i
-24 kašike brašna ali ne da budu vršne onako srednje.
Oko pola kilograma breskvi i 100gr meda i oko 400gr čokolade za kuvanje. Prvo oljuštite breskve i isecite. Poređajte na pek papir i stavite preko med. Na 150 stepeni da se karamelizuje oko 20 minuta.
Sve dobro sastružite sa papira jer će ostati meda i onako samo viljuškom ispasirajte da ostanu malo parčići. To ostavite sa strane da se ohladi.
Šećer 3 šoljice stavite da se otopi na tihoj vatri. Kada postane onako tečno i boja meda dodajte vodu, sodu bikarbonu i ulje. Ostavite da se ohladi skroz. Sipite u neku veću vanglu pa u to dodajte krupno rendane jabuke i sve ostale sastojke. Na kraju kašiku po kašiku brašna. Stavite u najveći đuveč pleh. Pecite na 180 stepeni oko 35 minuta. Izvadite i toplo isecite na kocke željene veličine. Po receptu meni stoji 3 x 3 a vi kako želite.
Presecite na pola i filujte ispasiranim breskvama. Spojite i tako ostavite sat vremena.
Napravite glazuru od čokolade sa uljem i otopljenom čokoladom. Filujte svuda sa strane. Glazura kada se stegne biće krckava. Možete naravno da pravite manje pa da ih cele potapate u glazuru. Ja sam pravila po original receptu. Ostavite da odstoji 5 sati minimum pre serviranja. Mogu da stoje i po nekoliko dana sveži. Koricu ne treba prelivati jer je hidroskopna a i sama po sebi sočna.
I mala napomena. Ovo je ogromna količina. Prava slavska. Ako želite ovako za svakodnevni dezert pola ture je više nego dovoljno. Ovo je jedan od onih recepata koji mogu da se spreme i u dane Velikih postova. Vrlo su zgodi za pakovanje pa ih možete nositi i nekom na poklon. Pa prijatno!!!!
