Ovo je jedan od serijala mojih recepata kao svojevrstan omaž svim Srbima koji danas žive u Ajvalik regiji. Pa da krenemo sa uvodom. 1923. godine Kemal Ataturk je napravio sekularnu Tursku. Ukinuo je šerijat i uveo i između ostalog ravnopravnost između polova gde su i muška i ženska deca imala podjednaka prava. Zamislite samo posle silnih sultana i šerijata neko se odvažio da ženama da ista prava. Prvi vladar u svetu koji je zvanično priznao sekularnu Tursku je bio naš kralj Aleksandar Karađorđević. Ataturk je iz zahvalnosti doneo odluku da dozvoli naseljavanje Srba duž turske obale u Aziji, predeo od Ajvalik grada pa do Izmira. Krajem dvadesetih godina prošlog veka pa sve do početka drugog svetskog rata čitave porodice su dolazile ali i pojedinci. Mahom su to bili Srbi iz okoline Brodareva, Sjenice, Tutina, Nove Varoši ali i iz nekih delova Vojvodine. Pošto je Turska proglašena sekularnom to je značilo da su žene dobijale ista prava kao i muškarci pa tako i u nasleđivanju. Međutim zakon je bio jedno a praksa sasvim drugo. I Turci su pronalazili rupe u zakonu pa su tako ženska deca nasleđivala peščanu obalu turske jer su muškarci mislili da je bezvredna. I naši Srbi su se ženili Turkinjama i menjali veru verujte i zbog tih plaža. To nasleđivanje peščanih plaža je još tada donelo nešto novo. Žensko preduzetništvo. Jer su većinski vlasnici luksuznih hotela upravo žene. U to vreme žene su isključivo se bavile kuhinjom i nije im bilo teško da otvore restorane ili hotele. I tako se ja na mom letovanju nađem u društvu gospodina Marinkovića koji se sa svojom porodicom doselio u mesto Sarim Sakli još davne 1936 kada je imao svega godinu dana. Oženio se kasnije turkinjom i promenio veru ali je prezime ostavio. Na samoj plaži ima restoran jer je naravno njegova žena nasledila deo plaže.
Nekada cela ta regija bila Grčka. Od Izmira nekadašnje Smirne pa sve do Čanakala možemo videti razna obeležija kao što su hramovi posvećeni grčkim božanstvima. Pa po tvrdnji arheologa Homerova Troja se nalazi na sat vremena od Čanakala. Srbima u takvom okruženju nije bilo teško da se prilagode. Kuhinja poznata, jelovnik manje više sličan srpskom tog doba. Ono što je čudno bilo to je da su bez obzira na more i ribu recepti bili sa ovčijim mesom. Ribu su naši Srbi spremali kao neku vrstu kulinarskog nasleđa koje su sa sobom poneli predpostavljam zbog posta. Po priči lokalnog stanovništva (poreklom iz Srbije) pomešala se turska, grčka i srpska kuhinja i dobijena je idealna mešavina ukusa i mirisa. Peciva i kolači iz te regije su nadaleko poznati jer su spoj tradicije i podnevlja. Kada se pomene Turska i njihovi dezerti prvo se pomisli na baklave što je i razumljivo. Verujte baš sam se iznenadila i kolačima koji su sve samo ne ‘’jako slatki’’ i ‘’teški’’. Kako smo svaki dan išli kod njega na kafu uvek je služio neki desert. Njegova žena je spremala lepe i jednostavne kolače. I između ostalog i ovaj.
Kada sam je pitala za recept rekla mi je da joj je to od svekrve i da ga rado sprema jer je jednostavan i izdašan. Sve se meri malim šoljicama od kafe, one od 1dl. Umutite 3 cela jajeta viljuškom ili ručnom mutilicom, ne mikserom. Dodajte 3 vršne šoljice šećera, kesicu vanilin šećera i sve dobro sjedinite. Dodajte šoljicu i po ulja, 2,5 šoljice jogurta, kesicu praška za pecivo i šest ravnih šoljica prosejanog brašna. Sve sjedinite i izručite u podmazan i brašnom posut kalup. Ja sam koristila male kalupe koje imam jer volim da kolače nosim na poklon mada đuveč je idealan. Iseckajte jagode ili neko drugo voće po želji i poređajte po testu. Da znate voće ne tone pa vam ne treba da ga valjate u griz. Peče se na 180 stepeni oko 40 minuta. Pečeno isečete na kocke i to je to. Po želji možete da pospete šećer u prahu ja ne jer mi je onda slađi. I baš dosta ispadne i naraste odlično. Jako je mekan i fin i po nekoliko dana. Eto ja sam uzela od nje recept i mogu reći da je super. Jednostavan a lep i ukusan.
Ako želite da posetite tu regiju i uživate u čarima turske slatke kuhinje mali vodič. Posetite poluostrvo Džunda i probajte jedinstveni sladoled. Ni nalik našim sladoledima. Dosta je ‘’jači’’ kremastiji, punog ukusa. Još ako mu dodate pistaći…pun pogodak. Spremaju ga ili na licu mesta ili u radionicama ali u svakom slučaju ručno. Prodaje se isključivo na grame u velikim vafl kornetima koje peku na licu mesta. A ako idete u grad Ajvalik naići ćete na male pekare koje spremaju predivna slatka peciva. Punjena su raznim kremovima, kandiranim voćem i smesom od tahinija. Osim kafe u Turskoj je zastupljen i čaj. Neko bi rekao mnogo više nego kafa mada ja nisam stekla takav utisak. I uz čaj se služe kolači, a uz kafu se uglavnom služe razne vrste ratluka. Na primer ako svratite u neku od tradicionalnih kafeterija poslužiće vas obavezno suvim kolačima kao što su čajni keksići sa pomorandžom.
U modernijim kafićima dobićete ratluk upakovan u celofan uz kafu. Na ulici osim đevreka možete da kupite lokumades. To je nasleđe od Grka. Male pržene loptice od testa prelivene sirupom i posute cimetom. Sećam se jednog pijačnog dana u Ajvaliku kada je čovek prodavao kuglice od kadaifa. Bože, kako je to bilo lepo. Ni nalik kalsičnom kadaifu. Kadaif je bio potopljen u vanilla krem a sve to sipano u vafl kornet koji je imao cimet i koru pomorandže. E,na toj pijaci je bilo puno pekara koji su izneli svoja kulinarska umeća. Moram priznati da sam čak uspela od jednog i recept da uzmem. Topla preporuka za pijacu u Ajvalik gradu ako vas put nanese u tom pravcu. Za veličanstveni Izmir (na grčkom Smirna) ostavila sam posebnu kulinarsku bajku u nekom od narednih priloga. Počela sam ovo kulinarsko putovanje jednim jednostavnim voćnim kolačom a završavam ga izrazom koji Turci uvek kažu. Prijatno vam bilo!
