Ovo je najbolje mesto za kupovinu u Parizu, a sam buvljak je smešten u blizini Bazilike Sakr Koer i Molen Ruž (Sacre Coeur Basilica and Moulin Rouge).
Ovde za vikend možete kupiti starinski nameštaj, nakit, polovnu odeću, stare knjige, antikvitete i sve ono što vam je potrebno. Mada je izvesno da ćete sigurno kupiti i neku sitnicu, koju i niste planirali.
Ovaj buvljak se smatra čak četvrtom znamenitosti Francuske, nalazi se u severnom delu Pariza i postoji čak od 18. veka. Sakupljanje starog gvožđa, odeće i drugih polovnih stvari, sastavni je deo svakodnevnog života nekih ljudi u Parizu.
Buvljak postoji u suštini već duže od dva veka, a sve je započelo kada su preproodavci polovnih stvari noću preturali po raznim smetlištima ne bi li pronašli kvalitetne stvari, koje nekim ljudima nisu bile od značaja te su ih bacali.
Ove preprodavce polovnih stvari su tada prozvali klošarima, krošetarima i u suštini ih nazivali prebiračima. Negde oko 1870. godine preprodavci polovnih stvari, svoju prodaju sele u Sen Uan u blizini današnjeg Malasisa.
Ovaj deo grada iako okružen blatom i livadama, postaje sve popularniji i vremenom je površinski sve više rastao. Romi koji su tu obitavali već duže vreme, bili su sami svedoci konstantnog priliva novih i novih preprodavaca, ali i pravih lovaca na jeftinu robu.
Čelnici grada su 1884. godine shvatili da se na ovoj pijaci mora uvesti kontrola, mada antikvarima nikakvo uvođenje poreza na prodatu polovnu robu nije odgovaralo. Oni su tvrdili da se njihova preporodaja u suštini zasniva na očuvanje tradicije i kulture. Kada je izgrađena podzemna železnica 1908. godine, antikvarima nije odgovaralo stalno seljakanje i premeštanje polovne robe, tako da je prepoznat momenat i potreba formiranja stalne pijace.
Sve više prodavaca je želelo da ima svoj stalni prodajni prostor u ulicama u kojima je svakodnevno bilo sve više prolaznika i potencijalnih kupaca. Kada su tu svoju ideju antikvari uspeli sprovesti, nije prošlo puno vremena, kada su se pojavili i prvi zvanični štandovi-tezge, kafići pa čak i plesne dvorane.
Ovaj prostor je sve više bio zanimljiv ljudima željnih šetnje i opuštanja, a sve češće se deo šetnje i kupovine, završavao pauzom uz ispijanje čaše kvalitetnog belog vina. Štampana izdanja novina između 1905. i 1914. godine, pisala su o prostoru gde se prodaje polovna garderoba i antikviteti i upravo ovaj vid promovisanja je doprineo sve većoj poseti znatiželjnih šetača. Pokrenut je pravi trend u vezi ovog prostora, gde ste mogli pronaći sve od igle do lokomotive i eto, buvljak je bio rođen.
Nakon završetka prvog svetskog rata, ova pijaca je toliko postala popularna da su pojedini poslovni ljudi prepoznali mogućnost zarade te su kupovali zemlju, uvodili vodu i struju, napravili štandove, koje su po povoljnoj ceni kasnije i iznajmljivali.
Negde između 1920. i 1921. godine, postavljene su i potpuno zatvorene tržnice u kojima se mogla prodavati roba i po lošijim vremenskim uslovima. Zanimljivo je da su 2001. godine kompletan buvljak, a sad već i tržnicu, proglašeni „Zaštićenom zonom urbane arhitektonske baštine“, kako je rečeno zbog svoje neobične atmosfere.
Link ka sajtovima sa kojih su preuzete fotografije:
https://volovecto.wordpress.com/2015/03/01/paris-st-ouen-market/
http://marjorierwilliams.com/tip-5-exploring-flea-markets-in-paris/
www.bonappetour.com/blog/paris-flea-markets/
