Uticaj istorije na nastanak jela
Izuzetno burna istorijska dešavanja na Balkanu, znatno su uticala na ishranu naroda sa ovih prostora. Svaki od regiona ovih krajeva, poseduje svoje različitosti i specifičnosti. Smatra se da je najveći uticaj na ishranu ljudi u Srbiji, imao Grčko-Vizantijski stil pripremanja hrane, zatim Austrougarski, Mediteranski i na kraju orijentalni.
U mnogim selima u Srbiji, meštani su kuhinju nazivali „Kuća“, a možda i najvažnije, možemo reći da je kultno i centralno mesto u kući bilo „Ognjište“. Oko ognjišta se svakodnevno okupljala porodica i tu je obitavala najveći deo dana, sve do same večeri, pred polazak na spavanje. U sklopu ognjišta, uvek su bile postavljene stolice, tronošci i klupe na kojima se sedelo. Posuđe u kome se pripremala hrana za celu porodicu, bilo je pravljeno od drveta, a korišćeno je i takozvano zemljano posuđe.
Razvoj Srpske kuhinje od dvorova do danas
Razvoj nacionalne kuhinje se može pratiti kroz ishranu ljudi od najranijih navika, a koje pripadaju slovenskom nasleđu srpskog naroda. Ishrana se može poistovetiti sa konzumiranjem hrane i pića, ali se može posmatrati i kao uživanje u blagodetima trpeze. Najranijim početkom srpske nacionalne kuće, smatra se period za vreme dinastije Nemanjića.
Zanimljivo je da se razvoj ove nacionalne kuhinje, može pratiti tokom celog srednjeg veka. Kao središte jedne civilizacije, Vizantija je imala izuzetno veliki uticaj na kulturu tadašnje Srbije. Poznato je da su se žene, koje su se udavale za srpske velmože, donosile kulturu higijene, oblačenja i ishrane. Hrana od tog vremena dobija sasvim drugačiji ukus pa i sam njen izgled. Na dvorovima u to vreme se jela čorba pod nazivom kiselica, kavijar od ribe Moruna upecane u Dunavu. Na stolu su bili usluživani i specijaliteti od sveže ulovljenih riba iz Jadranskog mora, koji su bili začinjeni specijalnim mirisnim začinima i obavezno belim lukom. U kuhinji se tada pripremalo i jelo „Luburi“, inače specijalitet od goveđeg želuca, koji je bio obmotan korom breze.
Pranje ruku je pre jela bilo obavezno, a pre jela je na sto bilo postavljeno veliko belo platno, koje je delom služilo kao stolnjak i delom kao salveta, a bilo je predviđeno da se njime brišu ruke.
Sastavni deo svakog dvora je bilo kvalitetno vino, koje je na trpezu uvek iznosio glavni podrumar i to u svojim velikim peharnicama. Zanimljivo je da je podrumar, bio izuzetno cenjena osoba od strane vladara na dvoru tog vremena. Namirnice su na dvorovima, bile biljnog i životinjskog porekla, ali se uvek hleb smatrao najvažnijom namirnicom. Hlebar kako su ga zvali, imao je izuzetno cenjenu ulogu na dvorovima od strane vladara tog vremena. On je vodio brigu o samom brašnu, kvalitetu hleba i da hleba nikada ne nestane. Hleb se pravio isključivo od svežeg žita, koje se mlelo u vodenicama, mlinovima, ali i manjim kućnim žrvnjevima. Kuhinje su bile uvek izmeštene od prostorije gde se jelo, kako se dim iz kuhinje ne bi osetio u trpezarijama. Meso koje je bilo pečeno na ražnju, obavezno se seklo u trpezariji. Po završenom ručku najvažnijih osoba na dvoru, niža vlastela i običan narod su imali priliku da uživaju u istim specijalitetima, kao i njihovi vladari. Smatra se da je na ovaj način omogućeno da se kultura ponašanja za stolom, kao i propagiranje tradicionalnih jela, prenese i na niže slojeve građana tadašnje Srbije. Upravo ti niži slojevi su kasnije prenosili tu tradiciju u sam narod i očuvali je.
Može se reći da je Srpska kuhinja proistekla mešavinom raznih tradicija pod uticajem komšija iz okolnih država. Smatra se da su naročiti uticaj na razvoj Srpske kuhinje, imale kuhinje sledećih zemalja: Turske i Grčke (Mediteranska kuhinja) te Austrije, Mađarske i Bugarske. Poznata tradicionalna Srpska jela su kako se kaže, izuzetno kvalitetna, izdašna i izuzetno pikantna, a sastojci koji se stavljaju tokom kuvanja u jela, nisu jako skupa.
Srpska jela su izdašna, kvalitetna i začinjena
Poznato je da srpsku kuhinju karakterišu izuzetno kvalitetna, začinjena i jaka jela. U ovim jelima dominira upotreba testa, mesa, povrća pa i mlečnih proizvoda. Da krenemo na samom početku od doručka, koji je u srpsku ishranu, uveden u drugoj polovini 19. veka. Ovaj obrok su još nazivali i „ranim zdravim obrokom“ uz koji se mogao poslužiti čaj, mleko pa i kafa. Za doručak je pripremano testo ili hleb, kajmak, jaja, slanina, kobasice ili salama.
Što se testa tiče uvek su u ponudi bile sveže pogačice, punjena testa sa mesom, džemom ili sirom, perece, kifle, buhtle, pletenice, žu-žu, zatim je tu burek, popara, kačamak, proja, sendviči, jaja sa sirom, kajgana od jaja, jaja sa slaninom i čvarcima. Ne smemo naravno zaboraviti i razne pite, koje su svakako i prava tradicija srpske kuhinje. Iako je ovo doručak koji je služen pre mnogo godina, ovaj doručak je i nama poznat u sadašnje moderno vreme.
Pre glavnog jela u Srbiji se uslužuju predivne supe i čorbe pa da nabrojimo nekoliko: paradajz čorba, pileća ili goveđa supa sa domaće pravljenim rezancima, teleća čorba, bela čorba, čorba od luka, čorba od buranije, koprive, zelja, sočiva, ječma, spanaća, ljuta krompir čorba, srpska čorba od pasulja, čorba jajaruša i čorba od suvog mesa. Među prvim specijalitetima, koji moraju probati gosti koji nisu nikada bili na ovim prostorima su: gibanica, burek, kiselo mleko, kajmak, proja, čvarci, šunka, đuveč, sarma, pečenje, meso sa roštilja, mućkalica, musaka, gulaš i Karađorđeva šnicla. Jednom od glavnih tradicija srpske kuhinje se smatra roštilj, koji je na ovim prostorima i najpopularniji. Što se specijaliteta tiče, spisak je poduži pa da krenemo sa nabrajanjem nekih: ćevapčići, pljeskavice, ražnjići, Karađorđeva šnicla. I da ne zaboravimo još nekoliko tradicionalnih jela srpske kuhinje: mešano meso, kobasica, vešalica, bećar paprikaš, prebranac, podvrak, čuveni škembići, pihtije, punjene tikvice, punjene paprike, svadbarski kupus i ima li kraja nabrajanju. Što se salata tiče, srpska trpeza ima čime da se ponosi, evo nekoliko naziva salata: kiseli kupus, urnebes, ajvar, ljutenica, srpska, šopska, ruska, pečena paprika na ulju, kiseli krastavci.
Za nacionalno voće u Srbiji, sasvim sigurno se smatra šljiva. A da recimo dođete u Vojvodinu a da ne probate tradicionalne Gomboce sa šljivama (knedle sa šljivama), propustili ste da probate pravi vojvođanski specijalitet. Testo sa makom se često sprema oko novogodišnjih praznika, ali i tokom cele godine i ovo je takođe pravi specijlitet, koji će vas šarmirati. Šnenokle su posebna priča i još kada ih izvadite iz frižidera to je pravi raj. A kakav im je ukus e pa to je jako teško objasniti. Pravo crveno zlato su maline, voće po kojima je Srbija itekako poznata u svetu. Od malina se mogu praviti sjajni kolači, pekmezi, predivan domaći sok, a bome i sladoled. Naravno među slatkišima obavezno moamo navesti baklave i ratluk. Spisak slatkiša koji se uslužuju na trpezama širom Srbije je poduži: kitnikes, alva, doboš torta, kompot, slatko, kadaif, makovanjača, krempita, orasnice, palačinke, šampita, princes krofne, salčići, pita od višanja, reform torte, urmašice, tulumbe, tufahije, vasina torta.
Prirodni sokovi proizvedeni u Srbiji od raznih vrsta voća su izuzetnog kvaliteta. Ova regija je poznata i po izuzetno kvalitetnim vinima, što belim, crnim, roze i čuveni Bermet iz Sremskih Karlovaca. Malo je poznato da je prva proizvodnja šampanjca u ovoj regiji, započeta u malom Fruškogorskom mestu Jazak davnih godina. Evo i najpoznatijih srpskih alkoholnih pića: šljivovica, lozovača, stomaklija, dunjevača, klekovača, medovača, pelinkovac, lincura, kajsijevača, borovnjača, jabukovača.
Za mnoge specijalitete srpske kuhinje i nema uvek pravog naziva, a pojedine nazive je i teško bukvalno prevesti nekom strancu. Tradicija srpske kuhinje i jela je zaista bogata i neiscrpna, a teško je u ovom tekstu i sva jela i pića nabrojati. Za to ipak treba izdvojiti puno vremena i pre svega je potrebna čitava ozbiljna studija, kako se nešto od svih jela ne bi preskočilo.
