Kada je post na vodi, obično nam je problem šta spremiti za dezert. Posebno ako je slava. Kolača nešto i nema na vodi više su na ulju. Baklava kolač je izuzetan, baš zato što je bez ulja. Recept datira negde s’ početka dvadesetog veka. Jako je bio polularan među bogatima jer se teže dolazilo do pomorandži. Obično su trgovci nabavljali iz Crne Gore i Grčke i nisu bile ni malo jeftine. A većina stanovništva u Srbiji nije ni znala za njih. Kolač je mnogo zgodan ako želite nekom da odnesete na poklon. Za kolač je potrebno: 2 šoljice griza pšeničnog, 1 šoljica šećera, 2 šoljice brašna, kesica vanilin šećera, kesica praška za pecivo, 70gr mlevenih oraha, 100gr suvog grožđa, pola pomorandže sok, 1 šoljica kisele vode, 3 šoljice obične vode. Za sirup 3 šoljice šećera, 3 šoljice vode, sok od pola pomorandže. Prvo šta treba da uradite je da potopite suvo grožđe u malo vode i sok od pola pomorandže. To da odstoji sat vremena. Sve praškaste sastojke sjediniti pa dodati tečne sastojke i suvo grožđe koje ste malo procedili.
Nekada se u kolaču koristila soda voda umesto mineralne.
Kada sve lepo sjedinite sipajte u okrugli kalup od 26cm. Peče se na 180 stepeni oko 25 do 30 minuta u zavisnosti od rerne. Za svaki slučaj proverite čačkalicom da li je pečeno.
Pečen vreo kolač isecite na kocke. Kolač se preliva vreo vrelim sirupom. Sirup: šećer, sok i vodu stavite na ringlu da provri. Kada provri kuvajte još 3 minuta. Prelijte kolač i pospite odmah mlevenim orasima. Oko 30 grama, ja sam otprilike sipala. Pustite da potpuno upije sirup i da se ohladi kolač. To je između 2 i 3 sata. Vrlo lep kolač i jako ukusan.
I danas se podsećamo molitvi na jezeru Svetog vladike Nikolaja Velimirovića koje su aktuelne i dan danas.
Molitva sedma
Da mogu od kamenja da stvorim svirače, i od peska jezerskog igrače, i od lišća svih gora pevače, da mi pomognu slaviti Gospoda. Te da se i glas zemlje čuje među horovima angelskim. Sinovi čovečji naklopili se na trpezu odsutnog Domaćina, te ne pevaju nikome do sebi i svojim zalogajima, koje će najzad morati povratiti zemlji. Prežalosno je slepilo sinova čovečjih što ne vide silu i slavu Gospodnju. Tica živi u gori, i ne vidi goru. Riba pliva u vodi, i ne vidi vodu. Krtica rovi pod zemljom, i ne vidi zemlju. U istini, prežalosna je jednakost čoveka sa ticama, i ribama, i krticama. Ljudi, kao i živina, ne obraćaju pažnju na ono čega ima suviše, no uzdižu trepavice svoje samo pred retkostima, pred izuzetcima. Suviše Te ima, Gospode, disanje moje, zato Te ljudi ne vide. Suviše si očigledan, Gospode, uzdisanje moje, zato je pažnja ljudi okrenuta od Tebe i upravljena na polarne medvede, na retkosti u daljini. Suviše služiš slugama svojim, vernosti moja slatka, zato si izložen prezrenju. Suviše rano ustaješ, da upališ sunce nad jezerom, zato te spavala na trpe. Suviše si revnostan u zažiganju noćnih kandila na svodu nebesnom, revnosti moja nenadmašna, a lenjo srce ljudi mnogo više govori o nehatnom sluzi no o revnosnom. O ljubavi moja, da mi je sve stanovnike zemlje, vode i vazduha pokrenuti da zabruje himnu Tebi. Da mi je, da se skine lepra sa očiju zemlje, i da rasputnica opet postane devojkom, kakvom si je stvorio. Vaistinu, veliki si, Bože moj, isto i bez sveta. Podjednako si veliki i kad Te svet slavi i kad Te svet huli. No kad Te svet huli, veći izgledaš u očima svetitelja Tvojih.
Molitva osma
Svetovi se roje oko Tebe, Gospode, kao pčele oko cvetale trešnje. Jedan svet potiskuje drugi; jedan drugom osporava očevinu; jedan gleda na drugog kao na uljeza u svoj dom. Svi polažu veće pravo na Tebe od Tebe samog. Od prelivanja Tvoje punoće rojevi se hrane, Sladosti Neiscrpna. Svi se prejedaju, i svi odlaze gladni. Od svih rojeva roj ljudi odlazi najgladniji. Ne zato, Domaćine, što Ti nemaš jela za ljude nego zato što oni ne poznaju svoju hranu, pa se otimaju s gusenicama o isti brst. Pre svih stvorenja, i pre vremena i žalosti, Ti si, Gospode, uobličio čoveka u srcu svome. Prvo si čoveka smislio, mada si ga poslednjeg objavio na brojanicama stvaranja. Kao što vrtar sve vreme misli o cvetu ruže dok kopa i sadi suve šipove. Kao što zidar planirajući hram najpre uživa u kubetima, mada ove poslednje zida. Prvo si rodio čoveka u srcu svome, pre nego si počeo stvaranje. Pomozi mome smrtnom jeziku imenovati toga čoveka, taj sjaj Tvoje slave, i tu pesmu Tvoga blaženstva. Da ga imenujem Svečovekom? Jer kao što se on sadržao u srcu Tvome, tako se u njegovom umu sadržao sav objavljeni svet, sa čovekom i vesnicima čoveka. I niko ne znade Oca osim Sin, niti ko znade Sina osim Otac. Kao Nirvana bio si, Gospode, dok se Sin u Tebi ne zače; bez broja i bez imena bio si. Kako da Te veličam iz sred roja gladnih gusenica, što jedan vetar donosi na cvetalu trešnju a drugi odnosi, i čiji je sav vek između dva vetra? O Gospode, snu moj danonoćni, pomozi mi, da Te veličam. Da ništa ne bi postalo veliko srcu mome osim Tebe. Neka Te veličaju sva stvorenja, Gospode, ne da bi učinila velikim Tebe no sebe. Zaista, preveliki si Ti, Gospode, da bi Te sve naše himne mogle učiniti većim. I kad se svi rojevi insekata oduvaju od cvetale trešnje, trešnja ostaje ista u veličini i prolećnoj lepoti svojoj.
A u predgovoru knjige Veliki Sveti Otac Justin Popović je besedio: „Obzidana narodnim telom, stolećima je naša narodna duša mucala i mučila se tražeći jezik kojim bi, odzborila svoje bolove, svoje tuge, svoje čežnje i svoje molitve. I našla je svoj jezik, našla u Vladiki Nikolaju. On se moli; nikada se u nas nije tako rečito molio čovek. On ima dar reči, jer ima dar sveosećanja, dar žalostivosti, dar sveljubavi, dar molitve. Do njega, mi smo bili očajni: utrnula je hristočežnjivost naše duše sasušila se i zamrla. Od njega – mi smo ustreperili radošću: hristočežnjivost naše duše oživela je u njemu, vaskrsla i podmladila se.“
