Voćni, mlečni, pa čak i slani i ljuti (za ne poverovati). Sa dodatim raznoraznim đakonijama. Spremljenim specijalno za torte i kolače. Da dragi moji dobro ste čuli. Postoje sladoledi koji se koriste kao filovi za torte i kolače ali to ćemo nekom drugom prilikom. Ajmo sada malo da se pozabavimo istorijatom te divne poslastice.
Svi nekako vezujemo sladoled za Italiju i Tursku a verujem da nikom nije palo na pamet da sladoled potiče ustvari iz Kine. Arheolozi su pronašli recept za sladoled koji datira još iz drugog veka pre nove ere. Na kineskom dvoru se pravila mešavina mleka i leda koji se specijalno donosio sa vrhova planina. Kasnije se u tu mešavinu dodavao med pa i određene biljke koje su davale razne ukuse. Ti nazovimo kineski poslastičari bili su jako cenjeni. Umetnost pravljanja ledenog dezerta prenosili su samo specijalnim učenicima. U starom Rimu nisu poznavali mlečne ledene poslastice kao u Kini ali su zato spremali voćne. Poznat je jedan recept koji je voleo Cezar. Ticao se snega sa planina i šumskog bobičastog voća. Voće bi se mlelo i prelivalo preko snega. I Neron je obožavao ovakvu vrstu poslastice i vrlo često je na svojim zabavama insistirao da se spremi ledeni dezert od crvenog voća. Po nekim istoričarima koristili su šumske kupine za spremanje tadašnjeg sladoleda. I onda prestaje pominjanje ledenih dezerata u spisima sve dok Arapi nisu kročili na tle Evrope. Oni su sa sobom poneli recepturu spremanja ledene mlečne poslastice u koju osim voća se i stavljalo lekovito bilje. Masovne proizvodnje nije bilo pa tako su ledeni dezerti bili privilegija samo elite. Engleski kralj Čarls II je čak dnoneo zakon po kome kuvar na dvoru ne sme nikom da oda recept za ledeni dezert i da sme da se konzumira isključivo na dvoru. To je bilo u sedamnaestom veku kada se po prvi put u Engleskoj spominje sladoled.
U azijskom delu Turske poznat je bio dezert od mleka koji se kao puter i pavlaka mešao jako dugo. Toj smesi se dodavao led ili sneg. Serviralisu se u fišeku od neke vrste testa kao tortilja današnja ili pita hleb orijentalni. I svi bi smo pomislili da je današnji komercijalni sladoled nastao ili u Italiji ili Turskoj, eventualno Francuskoj. I nikada ne bi ste pogodili gde je nastao današnji sladoled. U 19. veku u Americi proizvedena je prva mašina za hlađenje i prva mašina za sladoled. Postojala su dva tipa sladoleda. Oni ledeni gde se led polivao voćnim sirupom i oni mlečni u koji se dodavao kakao pa kasnije i kafa. Tek početkom 20.-tog veka napravljen je prvi kornet koji je bio savijena vrsta vafla. A za sladoled na štapiću zaslužna je igra sudbine. Naime Frenk Eperson je jedne zimske noći zaboravio svoj voćni sok na tremu kuće. Tada je imao samo 10 godina i ujutru kada se probudio sok je bio potpuno zaleđen sa štapićem u sredini. Po završetku škole posle 7 godina počeo je prvo kućnu, pa posle i fabričku proizvodnju sladoleda na drvce koji su u početku bili samo voćni i ledeni. Nazvao ih je Popsikl kao asocijaciju na svoje prezime.
Kod nas je malo drugačija situacija. Mi nismo mnogo voleli ledene dezerte jer smo majstori u spravljanju drugih poslastica. Pa se tako sladoled i recepti pominju tek u 18. veku ali ne kao poslastica od velikog značaja. Danas je situacija malo drugačija. Bar što se tiče ovde nas i naše kuhinje. Sladoled upotrebljavamo čak i u slanim jelima. Da dobro ste pročitali. Postoji kombinacija sladoleda koji se servira sa testeninom. E da jela sam neverovatnu picu sa sladoledom. To je verovali ili ne vrlo zanimljiva kombinacija. Doduše više je bilo voća nego slanih stvari ali je bila jako zanimljiva. U nekim zemljama postoji kult jedenja sladoleda posebno Bliski Istok. Tamo se sladoled servira sa gomilom predivnih dodataka pa vi sa jednom kuglom dobijate od pistaća, preko keksa, čokolade, karamela, raznoraznih bombona i kojekakvih još čuda.
Svi mi volimo sladoled. Posebno one koje pravimo kod kuće. Uvek su tu neki raznorazni recepti koji uključuju jaja i to živa. A pošto je sad malo rizično koristiti termički neobrađena jaja zbog salmonele, tragala sam za nekim receptom koji će mi dati približno kvalitetniji ukus i teksturu, kao kada napravim sladoled sa jajima. Pre neki dan pozvala me je drugarica na degustaciju njenog „home made“ sladoleda. Recept je kaže dobila od sestre iz Francuske i vrlo često ga sprema. I da skratim priču nije mi se baš mnogo dopao jer nije imao onu mlečnu svilenkastu teksturu za kojom sam tragala. Teksturu mog sladoleda sa jajima. Iz kurtuazije sam uzela recept i momentalno shvatila da mogu da ga izmenim. Vrlo malo izmena može čudo da napravi. I tako sam krenula da pravim.
U vanglu stavite 200ml neutralne mlečne pavlake sa minimumom 20%mm i 200gr šećera. Mešajte 5 minuta spatulom ili varjačom dok se šećer ne istopi. Dodajte 150gr grčkog jogurta, dve kesice vanilin šećera pa lepo sjedinite.
U drugoj vangli umutite 200ml slatke mlečne pavlake. Ako ne nađete mlečnu može i ona megle mada lepše je sa mlečnom. Ako pavlaka nije zašećerena kada budete sve sjedinili probajte pa dodajte šećera po ukusu. Polako umešajte umućenu pavlaku u onu sa grčkim jogurtom. Kada se sve sjedini masu podelite na dva dela.
U jedan deo umešajte 100gr otopljene čokolade za kuvanje koju ste predhodno malo prohladili koliko da nije vrela.
A u drugi deo dodajte 200gr nekog voća koje ste ispasirali i sa jednom kašikom šećera kuvali vrlo kratko. I voće malo ohladite. Ja sam stavila maline.
Stavite da se zamrzne. Naravno ovo je samo osnova. Posle sam spremla raznorazne kombinacije i dodavala seckane lešnike i svašta nešto. Merka je za jednu onu kutiju od sladoleda kockastu. Lepa baš količina ispadne. A najvažnije je što je tekstura onako svilenkasta i mlečna. Mada moj drug je izjavio kada sam mu dala recept „sve, sve ali što se brzo sprema to mi je najbitnije“.
Eto brze letnje poslastice koju ćete zavoleti. Pa prijatno dragi moji!
