Da su glave špijuna nestajale zbog tajnih kulinarskih recepata. Poslednja u nizu iz ovog veka je velika krađa porodičnog recepta za čuvenu čorbu od paradajza. Kada bi neki čuveni restoran menjao meni ili deo menija konkurencija se utrkivala ko će pre da “ukrade“ novi meni. Postoje specijalni odredi špijuna na glasu koji su zaduženi za začine i hranu. Tako je u srednjem veku bila poznata konkubina koja je sa plemićkih dvorova bukvalno krala recepte i odnosila ih drugim kuvarima. Tada su neretko žene bile nepismene i taj nedostatak bi anulirale krađom kuvanog jela ili raznih začina. Kuvari bi analizirali hranu i uvek bi spravljali sa dodatkom ličnog pečata. Čisto da budu “bolji“ od konkurencije. Vlasnici krčmi su takođe plaćali takozvane krađe recepata samo da bi povećali zaradu u svojoj krčmi. Utrkivali su se ko će bolje da spremi meso divljači. Kolonizacijom posebno afričkih zemalja došlo se do nekih biljaka koje nisu bile dostupne na tržištu Evrope. Indijski začini su već bili dostupni ali iz Afrike ne. I sad dolazimo do jedne velike misterije u svetu ne samo kulinarstva nego i uopšteno. Ko je bio čovek po imenu Piri Reis? Neki će vam reći turski pirat, neki narodni junak, epski junak, a većina će vam reći veliki kartograf i naučnik. Neko ko je iscrtao mape sveta pre Kolumba. Neko ko je znao za kontinente. Pitate se kako kada se zna da je zvanično Kolumbo greškom otkrio Ameriku. E pa taj Turčin Piri Reis je zaslužan ne samo za geografiju nego i za kulinarstvo. Jer da bi neko iscrtao mape sveta morao bi ili da poseti ta mesta ili da ima prijatelje koji su mu sve to prepričavali. I čisto sumnjam da su sa sobom nosili toliko hrane da imaju za odlazak i povratak. Tako su verovatno i otkrivali mnoge začine i mnoga kulinarska umeća drugih naroda. Piri Reis je rođen negde oko 1480.godine u porodici vrsnih moreplovaca pa ne čudi njegovo poznavanje i interesovanje za tu oblast. Njegovi memoari su puni raznih događaja pa čak i kulinarskih. Najvažniji detalj su dve mape sveta čiji delovi se čuvaju u muzeju Istambula. Preciznost tih mapa je zapanjujuća. I u jednom delu tih spisa pominje se kulinarstvo. O čemu se tu zapravo radi? Pominju se ljuti začini koji u Evropu stižu dosta kasnije. Pominju se određeni slatkiši koje Turska kuhinja još uvek ne poznaje. Pominje se neka termička obrada koju Evropljani tek kasnije usvajaju. Uglavnom iz američkih i afričkih kuhinja. Niko sa sigurnošću ne može utvrditi odakle njemu te informacije. Počeli su da prave dezerte od pirinča sa voćem, kao i određena testa od plodova hlebnog drveta. Kokos je našao veliku primenu. A pošto su bili moreplovci riba je bila jedna od glavnih namirnica kao i morski plodovi. Znali su da iskoriste maksimum mora i okeana. Danas možemo samo zahvaliti Piri Risu na doprinosu u kulinarstvu. Pa evo jednog predivnog dezerta sa pirinčem baš u čast svim istraživačima i moreplovcima koji su nam podarili nove kulinarske đakonije. A recept kolača sa pirinčem me je vratio u neko bezbrižno detinjstvo o kome ću vam rado pričati.
Bože, kada se samo setim kako sam kao mala dosađivala pokojnom čika Sveti kada će da stignu torbice Sara Kej. A čika Sveta je bio šef BIGZ-ove knjižare u centru Jagodine tadašnjeg Svetozareva. Ja ne više od sedam godina, svaki dan svratim da pitam da li su možda stigle platnene torbice sa likom Sare Kej koje željno isčekujem. Naravno album već popunjen, jer…tada smo nekako imali drugačija interesovanja bez interneta, pa smo i sličice sakupljali onako radosni i željni da što pre popunimo albume. Radosti moje kada je konačno stigla torbica. Sećam se platnena mala sa dugačkim kajšem, a uz torbicu se dobijala drvena olovka i mirišljava gumica. Sve sa likom Sare Kej. Doduše ta gumica kao i sve ostale je brljala pri brisanju ali je zato mirisala neverovatno. I tu pored knjižare je stanovala bakina prijateljica koja mi je jednom prilikom poklonila punu kutiju nekih pirinčanih kolača koje je njen muž doneo iz Libije. Taj miris osećam i danas. Prosto neverovatno. I kada sam dobila recept podsetio me je na te kolače.
Ovaj recept je izvorno iz Sirije ali je neko kod nas promenio jedan sastojak verovatno nemajući ga. U pitanju je ružina vodica. Pa je umesto ružine vodice stavljen rum. Ide ovako: 250gr pirinča dugog zrna se skuva sa kašikom ulja i prstohvatom soli. A kuva se tako što se prvo stavi voda dva prsta preko pirinča. Pa kad malo uvri doda se jedna mala šolja vode (ona od 1dl) i tako se dodaje voda čim uvri sve dok se ne skuva pirinač. I pirinač se kuva u manjem sudu. Ja imam kaserolu od litar koja mi je bila knap i u njoj sam kuvala. Pirinač treba da je dobro skuvan.a
Ako ima viška vode ocedite mada ne bi trebalo da je ima. Preručite u neku staklenu vanglu. Dok se kuva pirinač, na drugu ringlu stavite 170gr šećera sa tri kašike ulja da se otapa na tihoj vatri. Kada se otopi skroz i karamelizuje blago šećer dodajte sok od jedne ceđene pomorandže i jednog manjeg limuna kao i 5 kašika vode. Kada to provri isipite vrelo u pirinač i odmah promešajte. Dodajte 3 kašike prezli, dve šake suvog grožđa (predhodno potopljenog u rum na pola sata), 4 kašike ruma, 2 kesice vanilin šećera i 5 kašika seckanih oraha. Sve lepo sjedinite i izručite u manji đuveč pleh obložen pek papirom.Pecite na 200 stepeni (vruć vazduh) dok ne dobije onu braonkastu pokoricu. Oko dvadesetak minuta. Vrelo izručite na plato da vam ta korica bude dole. Sačekajte pola sata da se malo prohladi kolač pa dodajte seckano voće. Kivi, pomorandžu i bananu.
Prelijte voće glazurom od 150gr čokolade za kuvanje. Ne treba preko celog kolača.
Tako ostavite kolač sat vremena na sobnoj temperaturi pa da prenoći u frižideru. Seče se na štangle koje imaju po jedno parče banane, pomorandže i kivija. Opet se nadovezujem na priču od malopre.
Umesto ruma u originalu ide ružina vodica, a ovde kod nas rasprostranjena je verzija sa rumom. Zaboravih da napomenem da je idealno za post. Prijatno!
