Glavne pijace u ovom mestu su svake godine imale sve više prodavaca sa uvek nekom novom robom i načinom trgovine. Iako te veće pijace nisu imale naziv vašar, sve više su na njega ličile. Meštani cele regije oko Puračića, bavili su se uglavnom poljoprivredom. Samo mesto je bilo poznato kao izuzetno jak trgovački centar, gde se sva roba koju su donosili carigradski karavani, uvek mogla dobro prodati.
Na najvažnijim pijacama u pravom vašarskom obeležju, mnogobrojni karavani su donosili razne začine, kadifu, svilu i nakit. Trgovci koji su dolazili na vašare i prodali svoju robu od te zarade su kupovali so u Tuzli. Karavani su dolazili u velikom broju dok je bilo lepo vreme, kako bi se do zime mogli vratiti svojim kućama.
Vašar u Puračiću je bio najbolje reklamiran na samoj pijaci preko Telal-a (javni glasnik koji je objavljivao sve najvažnije informacije u selu glasnim govorom). Telal je vikao i obaveštavao narod da će vašar biti održan nakon klanjanja Džume-Namaza (molitva petkom) u džamiji.
Tako je počeo prvi zvanični vašar, koji je tada bio organizovan na istom mestu gde je bila i pijaca u samom centru i blizini džamije. Vašar u Puračiću se održavao uvek tri dana i to 12. 13. i 14. oktobra. Za stanovnike Puračićke regije ovaj vašar je bio izuzetno važan, jer sve ono što nisu mogli prodati i kupiti na drugim pijacama, to su uspevali upravo na ovom vašaru.
Meštani Puračića i okolnih mesta su prihvatili tradiciju vašara, kao svoju svetinju. Prema datumu održavanja ovog vašara se čak merilo i vreme, pa se po vašaru i vreme merilo kao na primer: „tri sedmice prije vašara“ ili „sedam sedmica nakon vašara“.
Vašar u Puračiću je najstariji u BiH, a održava i u sadašnje vreme, jedino što stari meštani kažu da su upravo ti prvi vašari za vreme Austro-Ugarske vlasti, bili nemerljivo bolji od onih koji su kasnije održavani. Puračićki vašar predstavlja jedno od retkih mesta, gde se mogu kupiti tradicionalne bosanske rukotvorine, pomalo zaboravljenih starih zanata.
